Bekstvo iz Kozarca

 Pošto je krnje Predsedništvo BiH objavilo rat pripadnicima JNA na teritoriji ove republike u Kozarcu je nastao pravi šenluk - piše u svom haškom dnevniku Dušan Tadić. Moj kafić bio je kao okužen - Muslimani su ga zaobilazili u velikom luku.
Bio je 22. maj 1992. Noć je bila poodmakla. U mom lokalu osim mene bila su još dva ili tri gosta Srbina. Samo su oni imali kuraži da prekorače prag “Nipona”. U tom je pozvonio telefon. S druge strane žice bio je moj dugogodišnji poznanik Stojan Pupavac:
- Dobio sam nalog da proverim da li si još u Kozarcu - rekao je Pupavac.
- Evo me u mom kafiću - kazao sam.
- Šta čekaš, čoveče! Odlazi odmah. Mi smo na položaju prema Kozarcu i očekujemo naredbu za početak granatiranja vašeg mesta.
Postoje vesti koje udaraju kao sekira. Jednu od njih saopštio mi je Pupavac. Iako sam znao da je bilo pitanje dana kada će se to dogoditi moje iznenađenje bilo je veliko. Srećom, porodicu sam već bio poslao kod brata u Banjaluku. U prvom trenutku nisam znao šta da činim. Da mi se tada pri ruci nije našao Trivo Reljić, moj prvi komšija i prijatelj, ko zna da li bih iz Kozarca izvukao živu glavu. Na svim izlazima iz našeg gradića već su bile postavljene rigorozne straže koje su držali Alijini “ljiljani”, a ja sam bio jedna od njihovih meta.
Reljić je kao bolničar radio u Domu zdravlja u Kozarcu od 1958. godine. Bio je među poslednjim Srbima koji su napustili ovo uporište ratoborne SDA. U izjavi koju je dao 7. juna 1995. godine u Prijedoru Reljić je te trenutke ovako opisao:
“Oko 21 čas 22. maja 1992. otišao sam na dežurstvo u Hitnu pomoć Doma zdravlja u Kozarcu. Bio sam jedini Srbin koji je ovde tada radio. Dr Drago Laćman tog dana nije došao na posao, jer su putni pravci prema Kozarcu bili zatvoreni. Pre odlaska na posao, a po dogovoru sa Tadićem, spremio sam ručak i odneo ga u njegov kafić. Dežurao sam do 6 sati ujutro 23. maja 1992. Po završetku smene požurio sam kući. U dvorištu naše zgrade zatekao sam veći broj muslimanskih vojnika. Brzo sam ušao u stan i sinu rekao da omah bežimo iz Kozarca.”

Prve granate

Seli smo u kola i krenuli, kaže Reljić. Na drugoj strani ulice bio je Duško Tadić, ispred svog lokala. Zovnuo me je i upitao: ’Kuda ideš, komšija?’ ’U Prijedor’, kazao sam. ’Mogu li i ja sa vama?’ Potvrdno sam klimnuo glavom. Tadić je ušao u kola i nas trojica krenuli smo glavnim putem ka Prijedoru.”
Svoju izjavu Reljić završava ovako:
“Kod sela Končari primetili smo dva vojna kamiona. Prepoznali smo grupu naoružanih Muslimana, među kojima je bio i zloglasni kriminalac Suljo Kusuran zvani Kole. Oni su istovarali oružje iz kamiona. Iskoristili smo taj trenutak i u punoj brzini zaobišli barikadu i muslimanske vojnike. Uskoro smo se našli na sigurnoj teritoriji. Duško je izašao u centru Prijedora, a ja i sin produžili smo do Svodne.”
Tako je naš izlazak iz Kozarca opisao Trivo Reljić. Njegovoj izjavi nemam šta da dodam, kazao je baš kako je bilo.
Kad sam se rastao od Reljića, posetio sam nakratko jednog rođaka u Prijedoru, a zatim vozom krenuo za Banjaluku. Tamo su me čekale majka, supruga i dve maloletne ćerke, koje sam pod dramatičnim okolnostima mesec dana ranije evakuisao iz Kozarca.
Hiljade ljudi tog dana tiskalo se na prijedorskoj železničkoj stanici. Svi su hteli da uđu u voz čiji se polazak neprekidno odlagao. Na kraju začuo se pisak lokomotive i svima nam je laknulo. Nekoliko minuta kasnije do nas su doprili odjeci topovskih granata koje su pogađale muslimansko selo Hambarine. Sutradan, oko dva sata popodne počeo je napad na Kozarac, u kome sam rođen i iz koga sam morao da pobegnem. Dan kasnije osvanuo je 25. maj “Dan mladosti”, dan kada je naša bivša zemlja slavila Titov rođendan. Bilo je u tome neke tužne simbolike. Bratstvo i jedinstvo, iskovano u krvi tokom Drugog svetskog rata, o kome je Kozara tako dugo i ponosno pevala, počelo je krvavo da se raspada u novom ratu.
Šta je bio neposredni povod za napada na Kozarac? Najpre je objavljena inforamcija da će kroz ovo mesto, koje se nalazi na magistrali Banjaluka - Prijedor proći vojni konvoj u dve kolone. Muslimanskim oružanim formacijama u Kozarcu upućena je naredba da sa puta odmah budu uklonjeni svi punktovi i barikade.

Strašna optužba

Ultimatum je emitovan putem Radio Prijedora. Muslimani su ignorisali ovu naredbu. Ne samo da nisu uklonili punktove i barikade, već su kod sela Jakupovci napali na jednu tenkovsku jedinicu srpske vojske.
Tad je počeo oružani okršaj u kome su sa srpske strane učestvovali delovi 343. motorizovane brigade, podržane sa dve baterije haubica i jednim vodom tenkova M-84. Muslimanske snage imale su između 1.500 i 2.000 ljudi. Posle okršaja više stotina naoružanih Muslimana bilo je u bekstvu. Oni su predstavljali veliku opasnost po srpski živalj u Potkozarju. U ratnim operacijama vođenim do kraja 1992. na širem području opštine Prijedor zarobljen je veliki broj Muslimana i Hrvata, od kojih su mnogi odvedeni u “sabirne centre” Omarska, Keraterm i Trnopolje. Odluku o formiranju “sabirnih centara”, koje će zapadna propaganda izjednačiti sa Aušvicom, najzloglasnijim Hitlerovim konclogorom, donelo je Ratno predsedništvo RS.
Haški tužilac tvrdio je da je prilikom napada na Kozarac ubijeno 800 ljudi, a zarobljeno 1.200. U optužnici protiv mene on kaže:
“Napad na Kozarac započeo je teškim granatiranjem, nakon čega je usledio prodor tenkova i pešadije. Pošto je ušla u Kozarac srpska pešadija je počela da pali kuće jednu za drugom. Do 28. maja uništeno je 50 odsto Kozarca. Preostala šteta nastala je u razdoblju između juna i avgusta 1992. Nakon što je grad očišćen od stanovnika, srpski vojnici su počeli da kradu i pljačkaju sve dok Kozarac nije ostao “bez života”. Prilikom napada na Kozarac pazilo se da se ne nanese šteta srpskoj imovini. Na srpskim kućama bilo je ispisano upozorenje “Ne diraj!”.
Veliki deo odgovornosti za ono što se tada dogodilo u Kozarcu tužilac je pripisao meni. Iako formalno nisam imao nikakvu važnu funkciju, nikakav vojnički čin, odigrao sam jednu od ključnih uloga u masakru muslimanskog stanovništva. Ja sam, po mišljenju tužioca, bio onaj koji je naređivao koga treba zarobiti, koju kuću zapaliti i opljačkati, koga ubiti. Pozivajući se na lažne svedoke, poput Nihada Seferovića, duševnog bolesnika koji je zbog sodomije krivično odgovarao, tužilac me je optužio da sam 26. maja 1992, sa 16 pripadnika srpske vojske, zarobio šest policajaca Muslimana iz Kozarca, postavio ih ispred pravoslavne crkve, a zatim “dvojicu izdvojio i prerezao im grlo”.
Sa tim zločinom fizički nisam mogao imati nikakve veze. Za vreme napada na Kozarac bio sam u Banjaluci.
(Nastaviće se)