Gaf Monike Gras

 U OPTUŽNICI protiv mene - piše u svom dnevniku Duško Tadić - haški tužilac naširoko i nadugačko raspreda o mojoj ulozi u deportaciji i proterivanju većine muslimanskog i hrvatskog življa u opštini Prijedor. Tereti me za ubistva, mučenja, seksualne napade i druge oblike fizičkog i psihičkog nasilja nad Muslimanima i Hrvatima u logorima Omarska, teraterm i Trnopolje.
Da bi pokazao kakvu je zverku ulovio, tužilac detaljno opisuje teror koji su, prema njegovom tvrđenju, srpske vlasti vršile nad nesrbima u Potkozarju. Kaže da je za Muslimane i Hrvate bio uveden policijski čas, da im je ograničena sloboda kretanja, da su listom otpuštani s posla, da im je zabranjeno otvaranje privatnih firmi, ukinuto socijalno i zdravstveno osiguranje, oduzeto pravo na školovanje. Muslimanima i Hrvatima bile su blokirane telefonske linije, isključivana električna struja, pretresani stanovi i oduzimana imovina vredna milijarde dinara. Kao znak prepoznavanja i ponižavanja nesrbi su morali da nose bele trake na rukavima.
Sve to, ističe tužilac, rađeno je i u Kozarcu pod rukovodstvom Duška Tadića, koji je bio član SDS i sekretar tamošnje mesne zajednice. Tužilac je napravio ram za sliku strašnog zločina protiv čovečnosti i u njen centar stavio moje ime.
A gde sam ja tada zaista bio i šta sam radio?

Opijeni pobedom

Posle granatiranja Kozarca ja sam se vratio u porušeni gradić. Prvo sam otišao da vidim moju kuću i moj lokal. Bili su oštećeni i opljačkani kao i ostale kuće i firme. Pokušao sam zajedno sa drugim ljudima da obnovim život u Kozarcu - dovedemo struju, vodu, osposobimo medicinski centar, poštu, policijsku stanicu. Istovremeno, trebalo je srpska naselja oko Kozarca zaštititi od oružanih napada muslimanskih ekstremista. Od juna 1993. bio sam angažovan kao saobraćajni milicioner. Radio sam i kao poverenik Crvenog krsta. Za sve to primao sam simboličnu platu.
Nisam mogao da stanujem u Kozarcu. Nisam imao gde. Nije u Kozarcu otimana samo imovina Muslimana. Opljačkane su i mnoge srpske kuće. Opljačkan je električni mlin, Medicinski centar, pošta, “Kablovi”, “Elektrodistribucija”, fabrike obuće i celuloze... Haški tužilac nikada sebi nije postavio logično pitanje: ako je Duško Tadić bio jedan od ključnih ljudi u srpskom razaranju i pljačkanju Kozarca, kako nije uspeo da zaštiti svoju imovinu?
Neki čelni ljudi iz prijedorske političke, vojne i policijske strukture ponašali su se tada vrlo bahato i neodgovorno. Bili su opijeni pobedom. Mogli su da uhapse koga hoće i da oslobode koga hoće. I sve češće dolazili u međusobne sukobe.
Video sam da mnoge stvari ne idu kako valja i da će se to srpskoj strani teško osvetiti. Kao odbornik SO Prijedor digao sam svoj glas protiv javašluka i neodgovornosti. Pitao sam ko pljačka. Lopovi moraju na videlo. I rekli su mi da zavežem.
A sada da kažem kako sam postao glavna meta interesovanja nemačkih medija. Na to je uticalo nekoliko okolnosti. Neki Muslimani iz Kozarca, koji su se posle granatiranja ovog mesta obreli u Nemačkoj, opisali su me pred kamerama nemačke državne televizije kao komandanta logora Omarska (iako nikad tamo nisam bio) i kao najodgovornijeg Srbina za sve ono što se dogodilo na teritoriji opštine Prijedor tokom ratne 1992. godine. U tu priču, zatim, uključili su se neki prijedorski moćnici, nezadovoljni mojom kritikom njihovog ponašanja.
Početkom februara 1993. godine u Prijedor je došla ekipa nemačke državne televizije sa zadatkom da napravi reportažu o životu zatočenika u logorima Omarska, Keraterm i Trnopolje. Predvodila ih je novinarka Monika Gras. Obilazak logora nemačkoj TV ekipi omogućile su najviše vlasti RS. Prijedorska policija imala je obavezu da Moniki Gras obezbedi fizičku sigurnost, zatim pristup logorima, snimanje i intervjuisanje lica koja bi o toj temi mogla kompetentno da govore.
Monika Gras obraća se Dušanu Jankoviću, komandiru policije u Prijedoru: “Koga mi preporučujete za razgovor?” “Duška Tadića, kao iz topa kaže Janković. On je najbolje upućen. On sve zna.” Nemački novinari zatekli su me na radnom mestu u mesnoj zajednici u Kozarcu, koja je tada bila smeštena u zgradi osnovne škole. S njima je bio službeni prevodilac i dva srpska policajaca. Posle pozdravljanja Monika mi je rekla:
- Ja sam došla iz Nemačke da sa vama napravim intervju o logoru Omarska.
- Zašto želite baš sa mnom da razgovarate o logoru Omarska? - upitao sam. - Kakve ja imam veze sa Omarskom?
- Meni su rekli da vi znate sve šta se dešavalo u tom logoru u leto 1992. godine - rekla je Monika.

Pogrešan trag

Kada je to kazala ja sam se okrenuo jednom policajcu i upitao ga:
- Ko ih je poslao meni? Radio sam i sa tobom i sa tvojim kolegom. Obojica znate da ja nikad nisam bio na dužnosti u logoru Omarska.
- Znamo - rekao je policajac. - Ali, komandir Janković je naredio da ih dovedemo kod tebe.
- Vodite vi njih Jankoviću - rekao sam ljutito. - Neka im on da prave informacije. On najbolje zna šta se dogodilo u Omarskoj.
Zatim sam se obratio Moniki Gras: “Ne želim s vama da progovorim više nijednu reč. Ne želim više da vas vidim!” Okrenuo sam se i izašao na ulicu. Nemačka televizija me je tajno snimala dok sam koračao pustim Kozarcem. Nosio sam žutu “meklaud” jaknu sa krznenom kragnom bele boje.
Monika je po povratku u Nemačku napravila veštu, ali prljavu montažu. Na snimke logora Omarska, napravljene u leto 1992, umontirala je kadrove na kojima se ja vidim u februaru 1993. Bio je to jedan od “čvrstih” dokaza da sam zaista činio zla u logoru Omarska, iako moja noga tamo nikad nije kročila. Svemu tome debelo je kumovao Dušan Janković. On je nemačke novinare uputio na mene i okrenuo ih u pogrešnom pravcu želeći da zametne tragove onih koji su zaista bili u logoru Omarska. Janković je komandovao svim policijskim snagama u opštini Prijedor i za sve što se dogodilo u logoru Omarska, Keraterm i Trnopolje imao je najbolje informacije i snosio najveću odgovornost.
(Nastaviće se)