Otmica na ulici

 Moje kretanje u Minhenu - piše Duško Tadić u svom haškom dnevniku - nemačka tajna policija je intenzivno pratila oko mesec dana. Činila je to preko svojih doušnika i kamera postavljenih u jednom stanu preko puta zgrade u kojoj sam stanovao sa porodicom i na ulazu u tu zgradu.
Tih dana povremeno sam konobarisao u lokalu mog brata Mladena. Za oko mi je bio zapeo jedan čovek koga ranije nisam viđao. Ušao bi, osmotrio goste, nešto naručio, platio i odlazio. Nikad s njim nisam reč progovorio.
Bio je 10. februar 1994. godine, pre podne. U lokalu sam bio samo ja kad je u njega ušlo nekoliko nemačkih policajaca u civilu. Zatražili su mi lična dokumenta i pri tom bili poslovično korektni. Rekli su da je u pitanju samo rutinska kontrola poslovnih prostorija.

Krvavi podlivi

Dva dana kasnije bio sam uhapšen. Evo kako se to dogodilo. Izašao sam iz stana oko 10 časova i krenuo ka jednom lokalu koji je bio udaljen oko 50 metara. Na sebi sam imao samo sportsku trenerku i patike. Ulicom Kapucinerštrase išao sam lagano. Nisam ni slutio da će to jutro biti moje poslednje jutro na slobodi. Sve se zbilo kao na filmu. Najpre je na mene naleteo nepoznat čovek i, uz izvinjenje, produžio niz ulicu.
U tom trenutku, na drugoj strani ulice, primetio sam onog čudnog gosta iz bratovog lokala. Sećam se da je podigao ruku i kažiprstom pokazivao u mom pravcu. Učinilo mi se da sam tada čuo i neku komandu na nemačkom jeziku posle koje je na mene nasrnulo šest grmalja. Njihov napad bio je silovit, uvežban. Pao sam na trotoar i oni su me snažno pritiskali rukama i telom. Lice mi je bilo u krvi, a u leđima sam osećao bol. Posle nekoliko trenutaka policajci su me, noseći na rukama, ugurali na zadnje sedište automobila. Zatim su mi stavili lisice na ruke. Oštro gvožđe zasecalo mi se u meso izazivajući vrlo jak bol.
Bio sam u šoku. Ne samo zbog fizičkog napada, već i zato što se ta otmica dogodila nedaleko od stana u kome su bili moja žena i deca. Automobil u koji su me ugurali jurio je minhenskim ulicama. Bio je već daleko odmakao od mesta događaja. U jednom trenutku smogao sam snage da se obratim napadačima:
- Ko ste vi? - upitao sam. - Kuda me vodite?
- Da li ste vi Duško Tadić? - rekao je jedan od njih.
- Da, ja sam Duško Tadić.
- Onda je sve u redu. Mi smo nemačka policija.
Auto je išao velikom brzinom. Uskoro smo se našli u centru Minhena. Uveli su me u policijsku stanicu i strpali iza rešetaka. Ćelija je bila prazna i prljava. U njoj se nalazilo nekoliko metalnih kreveta na sprat. Seo sam na jedan od njih, ne shvatajući ni šta mi se dogodilo, ni gde sam dospeo. Dugo sam buljio u zid ispred sebe. Bio je išaran imenima i jezivim porukama onih koji su ovde bili pre mene.
Noć je proticala sporo, neopisivo sporo. Od nervoze, neizvesnosti i straha, nisam mogao da se smirim. Živci su mi treperili. Vrteo sam se u zatvorenom prostoru od desetak kvadrata, špartajući od vrata do zida i obrnuto. Tako sam dočekao jutro. Bio je 13. februar 1994. Pogledao sam svoje ruke i na njima video krvave podlive od lisica. Nos i čelo bili su mi natečeni. U ušima sam osećao neprestano zujanje, koje je s vremena na vreme presecao tup bol.
Tad se otvorio prozorčić na mojoj ćeliji. S druge strane neko je rekao:
- Dobro jutro!
Ništa nisam odgovorio.
- Kafu ili čaj?
I dalje sam ćutao. Glas koji mi je nazvao dobro jutro i ponudio za doručak čaj ili kafu produžio je dalje. Kad je došlo vreme ručka, ista procedura se ponovila. Opet se otvorio prozorčić na mojoj ćeliji, opet je neki nepoznati glas pitao koje ću od dva jela, opet je pitanje ostalo bez odgovora.
Nisam osećao ni glad, ni žeđ. Želeo sam s nekim službeno da razgovaram i saznam zašto su me strpali u ovu buvaru. Bilo je veoma hladno, cvokotao sam, jer sam na sebi imao samo trenerku i lagane patike.
Posle podne zatvorski stražar otvorio je vrata moje ćelije i upitao me:
- Ti si Tadić?
- Da, ja sam Tadić.
- Danas ćete imati razgovor sa službenikom suda - kazao je i zatvorio vrata ćelije.

Strašna optužba

NIJE prošlo mnogo vremena, a ja sam začuo ključ u bravi. Došla su dva stražara i odveli me u prostoriju u kojoj su napravili moj policijski dosije. Izmerili su moju visinu, težinu, uzeli otiske prstiju i napravili nekoliko fotografija moga lica. Sve je to trajalo oko pola sata. Potom su me prebacili u jednu ćeliju ne veću od četiri kvadrata. Imala je samo drvenu klupu i bila vrlo hladna. Činilo mi se da sam tu ostao toliko dugo da sam pomišljao da su me sasvim zaboravili.
Konačno, ipak me se neko setio. Uz škripu otvorila su se teška gvozdena vrata. Rekli su - polazi. Prebacili su me u ćeliju blizu ulaza u policijsku stanicu. Bio sam opet sam. Seo sam na kraj uzane drvene klupe koja se protezala duž cele ćelije, slabo osvetljene. Posle pola sata kod mene su došli službenik nemačkog suda i službeni prevodilac. Bila je to sredovečna žena, Hrvatica.
- Ja sam Anita - predstavila se. - Da li se slažete da ja budem vaš službeni prevodilac? Ja bih vam prevela nalog na osnovu koga ste uhapšeni.
- Slažem se - rekao sam. - Ali ja bih najpre sudskom službeniku postavio nekoliko pitanja.
Anita se konsultovala sa sudskim službenikom i on je rekao:
- Prvo da završimo postupak privođenja. Posle gospodin Tadić može da pita šta hoće.
Anita je počela da prevodi tekst naloga za hapšenje koji je izdao istražni sudija Saveznog nemačkog suda. U tom nalogu se, najpre, navode moje generalije i kaže da sam državljanin Srbije. Mnogo godina kasnije, nemačka vlast će sve učiniti da mi ospore pravo na državljanstvo Srbije, instistirajući na tome da sam samo državljanin BiH.
U nalogu za hapšenje kaže se da sam okrivljen za krivično delo saučesništva u genocidu, da sam podržavao i učestvovao u ubistvu oko 250.000 civila drugih nacija i veroispovesti (podaci UN i SAD), da sam kao srpski policajac u koncentracionom logoru Omarska u julu 1992, izvršavao naloge srpskih etnoubica.
Nemačka ima pravo - piše u nalogu - da preduzme krivično gonjenje, jer je okrivljeni više meseci boravio u ovoj zemlji, tu se izdržavao sopstvenim radom i tu uhvaćen u skladu sa univerzalnim pravnim principima. Osnov za hapšenje je i opasnost bežanja od pravde. Okrivljeni je planirao da ode u Kanadu ili neku drugu zemlju. Da je ostao na slobodi, kaže nemački istražni sudija, za Tadića bi najlakše izbegavanje postupka bilo bežanje u Srbiju.
A samo pre nekoliko meseci ja sam bio u Srbiji i, uz velike muke i peripetije, uspeo da iz nje izađem i odem u Nemačku.
(Nastaviće se)