Iz zatvora u zatvor

OBRAZLOŽENjE naloga za moje hapšenje, koje je izdao nemački istražni sudija, udarilo me je kao malj. Za trenutak mi se sve zamaglilo pred očima. Optužbe su bile toliko monstruozne da ih u prvi mah nisam razumeo. Smogao sam tek toliko snage da sudskog službenika zamolim da mojoj porodici dozvoli da mi pošalje toplu odeću i obuću. Zima je te godine bila oštra, a nemačke zatvorske ćelije vrlo hladne.
Idućih sedam dana bio sam u pravom košmaru. Bio sam u kandžama nemilosrdne sudske birokratije, koja me je, kao neku igračku, prebacivala iz jedne u drugu ćeliju. Odsečen od porodice, od svoje zemlje (novine i TV su mi bili uskraćeni) nisam znao ni ko se ni zašto poigrava mojim životom. Činilo mi se kao da sam u koži glavnog junaka Kafkinog „Procesa“. Prva rečenica ovog romana glasi: „Neko je morao oklevetati Jozefa K., jer, premda nije učinio ništa, jednog dana je uhapšen.“ Ni ja nisam znao ko je oklevetao Dušana T. Sedmog dana obavestili su me da je stigla torba sa mojom zimskom garderobom. Sutradan, u ranim časovima, u moju ćeliju ušao je stražar i uzviknuo:
- Tadiću, spremite se! Sada idete na saslušanje.
Obradovao sam se. Pomislio sam da je moja porodica, uz pomoć našeg konzulata u Minhenu, uspela da dokaže da je moje hapšenje bilo greška i da odmah izlazim na slobodu.
Stražar me je odveo do prostorije u kojoj je tog jutra oko 300 zatvorenika očekivalo, kao ja, svoje prvo saslušanje. Bila je to zatvorska hala od 100 kvadrata.
- Ovde ćeš čekati dok ne budeš prozvan - rekao je stražar.
Duž spoljne strane zida ove zatvorske prostorije, visoko prema plafonu, bili su nanizani mali prozori sa metalnim rešetkama kroz koje su se probijali vazduh i stidljiva svetlost. Vazduha je bilo toliko da smo jedva disali. Osvetljenje je bilo takvo da su se likovi zatvorenika teško razaznavali. Jedna obična sijalica, postavljena na sredini plafona, osvetljavala je samo središnji deo ove prostorije. Njeni periferni delovi bili su u polumraku. Umesto klupa i stolica bile su postavljene drvene palače koje su zatvorenici koristili za sedenje i ležanje. Jedan toalet koristilo je 300 zatvorenika.

Kratak razgovor

Prizor je bio gotovo sablasan. Stotine ljudi komešalo se između zidova ove prostorije. Bile su zastupljene sve rase - bela, žuta, crna. Oni koji su se dočepali palača nisu se od njih odvajali.
Posle jednog sata počela je prozivka uhapšenika. Ispitivanje je teklo sporo tako da je odmah bilo jasno da tog dana mnogi neće doći na red. Ceo dan sam proveo u toj zagušljivoj sobetini očekujući da ću biti prozvan. Ništa nisam mogao da jedem. Činilo mi se da je hrana, koju su nam nudili, bila zagađena kao vazduh koji smo udisali.
Tumarajući levo-desno uspeo sam da se dočepam mesta na jednoj palači. Na njoj se izležavalo nekoliko crnaca i jedan debeli Arapin. Taman kada sam se bio opružio, zatvorski stražar je glasno izgovorio moje ime i prezime. Gotovo da sam istrčao iz onog smrada i brzo se našao ispred dežurnog sudije. Naš razgovor je bio kratak. Zapravo govorio je sam on. Pročitao mi je nalog za hapšenje i rekao da ću, na zahtev saveznog tužioca u Karlsrueu, sutra biti prebačen u taj grad.
Nisu mi bili najjasniji razlozi mog transporta, ali nisam zakerao. Najvažnije je bilo da se nešto pokrenulo i da ću sutra napustiti ovaj smrdljivi ambijent.
Bio je 20. februar 1994. Sedeo sam na zadnjem sedištu policijskog auta koji me je vozio izvan Minhena. I dalje sam bio samo u trenerci i patikama. Ruke, koje sam morao držati ispred sebe, bile su u lisicama. Oko mene je sedelo nekoliko naoružanih policajaca. Ipak, u meni je treperila neka nada. Verovao sam da ću uskoro prekratiti ovu moru i izaći na slobodu. Znao sam da nemam nikakve veze sa delima koje mi stavljaju na teret. Verovao sam da će se to vrlo brzo razjasniti i da će se hapšenje pokazati kao gruba greška nemačke policije.
Od trenutka kada sam ušao u policijski auto niko od mojih sprovodnika i čuvara nije sa mnom progovorio ni reč. Kao da su bili mutavi. Vozač je bio vrlo vešt. Brzo smo izašli izvan gradske vreve i krenuli magistralom. Ali to nije trajalo dugo. Naglo smo skrenuli na sporedni put i stigli pred jedan polukružni hangar ispred koga je stajao policijski helikopter. Zaključio sam da ću do sledećeg odredišta biti transportovan vazdušnim putem.

Pomoć zemljaka

PREBACILI su me u helikopter i vezali noge za sedište. Lisice sam i dalje imao na rukama. Preko grudi su mi čvrsto zategli plastični pojas, a na uši stavili velike zaštitne tampone. U helikopteru su bila dvojica policajaca. Jednog od njih sam prepoznao, jer je on učestvovao u mom hapšenju u Minhenu. Ispred mene sedela su dvojica uniformisanih pilota. Leteli smo iznad urbanih delova Nemačke. Iako su me lisice žuljale praveći podlive na mojim ručnim zglobovima, vožnja helikopterom se mogla nekako izdržati.
Posle šest sati neprekidnog leta stigli smo u Karlsrue. Sleteli smo u ogromno dvorište. Okolo su bile masivne zgrade Saveznog suda Nemačke. Nedaleko od našeg ateriranja stajalo je nekoliko specijalaca nemačke policije s kratkim automatskim puškama uperenim u mene. Dok smo išli prema obližnjoj zgradi, dvojica mojih pratilaca nisu me ispuštala iz ruku. Popeli smo se na peti sprat i ušli u jednu kancelariju. Tu smo čekali da dođe savezni tužilac i prevodilac.
Najpre je ušao prevodilac. Napravio je nekoliko bojažljivih koraka i seo na stolicu pored mene. Bio je Albanac. Tužilac je stigao posle deset minuta. Rekao je svoje ime. Jedan službenik je seo za sto na kojem je bio diktafon i pisaća mašina.
Pošto mi je jedan od prisutnih službenika objasnio proceduru ovakvih razgovora, tužilac je rekao: „A sad ćemo preći na utvrđivanje vašeg identiteta“. Utom je zazvonio telefon. Tužilac je ustao, podigao slušalicu i počeo sa nekim žustar dijalog. Nisam razumeo o čemu govore. Kad je razgovor završen, tužilac me je preko prevodioca upitao: „Da li poznajete čoveka po imenu Mićo Dunjić?“ „Da, poznajem ga“, rekao sam. Dunjić je bio naš porodični prijatelj. U Minhenu je dugo radio i stekao zavidan ugled i imetak.
- Taj gospodin je - rekao je tužilac - kao vaše advokate angažovao gospodu Bosija i Ufera iz Minhena. Da li ste spremni da potpišete punomoćje za njihovo angažovanje u vašoj odbrani?
Bio sam srećan što me se u tuđoj zemlji neko setio i što nisam više sam. Klimnuo sam glavom i rekao:
- Da, pristajem da advokati Bosije i Ufer budu moji opunomoćeni branioci.
- Želite li da se nakratko konsultujete sa Uferom - rekao je tužilac pružajući mi telefonsku slušalicu.
- Da - kazao sam, ne znajući kako ću sa lisicama na rukama slušalicu prineti uvu. Nekako sam ipak uspeo. S druge strane žice začuo se glas Ufera. Rekao je:
- Tadiću, prekinite svaki razgovor sa njima i čekajte na moje sledeće instrukcije.
Posle toga moj razgovor sa nemačkim tužiocem bio je završen.
(Nastaviće se)