Nikud bez lisica

 Posle razgovora sa nemačkim državnim tužiocem u Karlsrueu, odveli su me u obližnji zatvor. Strpali su me u ćeliju širene dva i dužine tri metra. U njoj je bio jedan metalni krevet i mali orman u koji sam mogao da stavim samo najnužnije stvari. Nalazio se tu i zarđali radijator koji je davno prestao da greje.
Gola sijalica, pričvršćena na plafonu, emitovala je zaslepljujuću svetlost. Prozor moje ćelije bio je star i zakovan zarđalim ekserima. Pri vrhu jednog zida nalazile su se gvozdene rešetke kroz koje je strujao vazduh. Voda u lavabou za umivanje bila je ledena, a obližnji toalet upotrebljiv ali samo u najvećoj nuždi.
Sve u svemu, vrlo bedno za istražni zatvor jedne od najbogatijih zemalja sveta. Bio sam vrlo umoran. Pokušao sam da ugasim sijalicu koja je prosto pržila oči. Nisam uspeo. Onda sam pritisnuo jedno crveno dugme i na vratima se pojavio stražar. “Možete li da ugasite sijalicu u mojoj ćeliji - rekao sam. - Svetlost je toliko jaka da ne mogu da spavam.” “Sijalica mora da gori dan - noć, takav je zatvorski propis” - odbrusio je stražar.
Stražar je zatvorio vrata. Prislonio sam stolicu uz zid i popeo se na nju. Želeo sam da očima doprem do visokog prozorčeta na mojoj ćeliji i vidim gde se nalazim. Prizor je bio obeshrabrujući. Preko puta uzdizao se zid visoke zgrade iz čijeg dvorišta je dopirao lavež pasa. Napregao sam sluh da čujem glas čoveka i bat ljudskih koraka. Uzalud. Pitao sam se: da li sam ja jedini zatvorenik u ovom ogromnom kazamatu? Onda sam legao u krevet. Posteljina je bila prljava. Olinjalim ćebetom pokrio sam noge, stomak i grudi. Ležao sam na leđima pokušavajući da zaspim. Ali san nije hteo na oči.

Nema šetnje

Ujutru sam zamolio stražara da mi dozvoli da koristim kupatilo. Otkako su me uhapsili na minhenskoj ulici, ni minut nisam mogao da posvetim ličnoj higijeni. Stražar mi je naširoko počeo da objašnjava proceduru koju moram da poštujem ako hoću da se kupam. To mi je išlo na nerve.
- Čoveče - rekao sam - ja moram da se okupam. Možda sam dobio šugu u ovim vašim zatvorima. Ako ti ne možeš da mi izdaš dozvolu, reci ko može.
Stražar me samo pogledao i zalupio metalna vrata. Pola sata kasnije na vratima moje ćelije pojavila se sredovečna žena - stražara i vrlo službeno saopštila:
- Spremite se za deset minuta. Kupanje može da traje najviše pet minuta.
Dobio sam sapun, šampon, čist veš i krenuo ka kupatilu. Prvi put sam izašao iz moje ćelije. Ispred mene išla je žena stražar. Na hodniku nije bilo nikog, ali iz ćelija pored kojih smo prolazili čula se muzika. Znači ovde nisam sam. To mi, međutim, nije značilo mnogo. Ja sam bio potpuno izolovan. Nije mi bilo dozvoljeno ne samo da stupim u kontakt ni sa kim nego nisam smeo nikoga ni da vidim.
U kupatilu veličine 50 kvadrata tuševi su bili postavljeni na svakih pola metra kako bi se u jednom turnusu mogao da okupa što veći broj zatvorenika. Skinuo sam zatvorsku odeću i bacio je u boks za prljav veš. Stao sam go ispod tuša i sa dosta muke uspeo da odvrnem slavinu sa toplom vodom. Tek kad je mlaz potekao primetio sam da me posmatra zatvorska stražarka. Upitno sam je pogledao, a ona je samo odmahnula rukom. Valjda je i to bilo po nekom zatvorskom propisu.
Dok su se mlazevi vode slivali niz moje telo na ramenima i rukama primetio sam plavičasto-žute masnice. Bile su to posledice udaraca koje sam dobio prilikom brutalnog hapšenja u Minhenu. Vratio sam se u ćeliju osvežen i zadovoljan.
Dva meseca proveo sam u zatvoru u Karlsrueu. Za to vreme nikad mi nisu dozvolili da izađem u šetnju i udahnem svež vazduh. Isto tako nikad mi u ćeliji preko noći nisu gasili svetlo. Bio sam iscrpljen od nespavanja, neizvesnosti iščekivanja. Onda je stiglo naređenje za prekomandu. Jednog jutra rekli su mi da skinem zatvorsko odelo i obučem moje civilno.
- Kuda me vodite - upitao sam.
- U Minhen - bio je odgovor.
Moj prevoz iz Karlsruea u Minhen obavljen je na isti način na koji sam iz Minhena prebačen u Karlsrue. Posle višečasovne vožnje policijskim helikopterom sleteo sam na travnatu površinu zatvorskog kompleksa u Štadelhajmu, nadomak Minhena. Helikopter je aterirao na pistu okruženu betonskim zidom visokim pet metara. Predali su me u ruke nekoliko zatvorskih čuvara koji su me ugurali u zeleni blindirani policijski kombi.

Potpun nadzor

Sedeo sam na zadnjem sedištu sa lisicama na rukama. Kroz nekoliko minuta već sam bio stanovnik zatvora Štadelhajm. Civilno odelo su mi odmah oduzeli. Dobio sam zatvorsku uniformu: plave pantalone, modro plavu košulju, džemper, zimsku jaknu maslinaste boje, cipele, pidžamu, donji veš i neke druge sitnice. Rekli su mi da se istuširam, što sam sa radošću prihvatio. Potom su me dvojica stražara odveli u jednu od dve posebno pripremljene ćelije na trećem spratu zatvorskog kompleksa.
Smešten sam u ćeliju koja je poznata širom sveta. U njoj su nekad bili zatvoreni članovi čuvene terorističke organizacije “Crvene brigade” i pripadnici grupe “Bader-Majnhof”. Samo jedna od dvoja vrata na ovoj ćeliji, na koja sam ja uveden u pretprostor, bila su prava. Druga su bila lažna. Iza njih nalazio se pun zid. Sve je to bilo urađeno kako odavde niko ne bi mogao da pobegne.
Bio je to specijalno rekonstruisan prostor koji je omogućavao apsolutni nadzor nad zatvorenicima. Između prostora u kojem je bio krevet za spavanje, sto, stolica, toalet sa lavaboom i vodom za piće, nalazila se staklena površina koja je korišćena isključivo za danonoćno nadgledanje zatvorenika. Strop ćelije bio je visok gotovo tri metra. Na toj visini bio je prozor kroz koji je dolazila svetlost i vazduh. Ali iza njega bila je dodatno ugrađena armirana staklena površina sa specijalnom mrežom i alarmnim sistemom. Iz ove ćelije mogao sam videti samo obrise gornjih delova zatvorske zgrade.
Ćelija u kojoj su pre mene bili pripadnici “Crvenih brigada” i grupe “Bader-Majnhof” bila je prostrana, topla i mnogo čistija od onih u kojima sam ranije boravio. Odahnuo sam sa zadovoljstvom verujući da sam napokon dobio mesto gde ću moći ljudski da se naspavam i odmorim. Pružio sam se preko kreveta, protegao, duboko udahnuo i nakon dva meseca prvi put utonuo u dubok san.
Probudio me je zveket ključeva. Zatvorski stražar stajao je iza staklene površine držeći u ruci duguljastu lampu čija je jaka svetlost bila fokusirana na moje lice. Pridigao sam se i gestikulirajući rukama upitao:
- Šta je, šta hoćete?
- Ništa, ovo je samo rutinska kontrola - rekao je stražar.
Kasnije ću saznati da će stražari moći da me kontrolišu tako što će me preko noći buditi na svaki sat.
(Nastaviće se)