Pod teretom okova

 U aprilu 1994. godine Srbi u Minhenu organizovali su demonstracije tražeći da budem pušten iz zatvora. Tada je pokrenuta akcija za prikupljanje novčane pomoći za moju odbranu. Ali, sve to, sticajem okolnosti, nije dalo očekivane rezultate. Prošlo je više od osam meseci a moji advokati nisu uspeli da u pretprocesnom periodu ospore nijednu optužbu koju su protiv mene iznosili muslimanski svedoci.
Posebno me je ogorčilo ponašanje moga brata Mladena i njegove supruge Suzane. Umesto da sav donirani novac (oko 50.000 maraka) daju za moju odbranu, oni to nisu učinili. Ostali su dužni advokatu Stefanu Uferu i njegovim saradnicima. A na Zapadu se zna - koliko para toliko muzike.
Moje prvo saslušanje pred nemačkim istražnim organom održano je 18. oktobra 1994. u zatvoru u Štadelhajmu.

Nisam zločinac

Da li ste do sada kažnjavani? - pitao je istražni sudija.
- Nisam.
- Svedoci tvrde da ste pred rat u BiH zabranili Muslimanima da dolaze u vaš kafić u Kozarcu.
- To su laži. To se kosi sa zdravom logikom. Zašto bih Muslimanima zabranio da dolaze u moj lokal, kada su oni bili moji najčešći gosti. Kozarac je bio izrazito muslimanska sredina. U njemu je živelo pre rata oko 95 odsto Muslimana.
- Svedoci kažu da ste imali vrlo aktivnu ulogu u napadu na Kozarac i njegovom preuzimanju od strane srpskih snaga.
- Napad na Kozarac bio je 24. maja. Ja sam tada bio u Banjaluci kod porodice.
- Postoji deset direktnih svedoka koji tvrde da ste bili u logoru Omarska i primoravali zatvorenike da jedni drugima povređuju polne organe.
- Nikada nisam bio u logoru Omarska.
- Kako su vas onda tamo videli?
- Postoje dve mogućnosti: jedna je da ti svedoci lažu, a druga da se radi o zameni identiteta.
- Kad govorite o zameni identiteta, šta pod tim podrazumevate? - upitao je istražni sudija.
- Zločin koji se meni pripisuje, ukoliko se zaista dogodio, verovatno je počinila osoba koja je koristila moj identitet kako bi prikrila pravog zločinca. Mogu da zamislim da je neki član obezbeđenja logora u Omarskoj izveo tu nameštaljku. Moguće je da mi je to napakovao neki pripadnik srpske policije iz Prijedora.
- Da li se, kad je reč o zameni identiteta, možda radilo o jednom od vaše braće?
- Ne. Čuo sam 1993. godine da postoji neka osoba u logoru Omarska koja mi je bila toliko slična da nas je bilo moguće zameniti.
- Postoje jedanaest drugih svedoka koji mogu posvedočiti da ste bili u logoru Omarska i dati izjave o drugim zločinima za koje biste mogli biti odgovorni.
- Ponavljam - nikad nisam bio u logoru Omarska. Tamo nisam imao nikakvu funkciju. Sve što znam o logoru Omarska saznao sam iz novina i priča svedoka.
- A šta možete da kažete o logoru Trnopolje? Tamo vas je videlo pet svedoka.
- U Trnopolju sam bio pet puta. Kada sam ja tamo bio, u Trnopolje je svako mogao slobodno da uđe i izađe. Nisam imao utisak da je ovde neko silom zadržavan. U Trnopolju sam bio u oktobru 1992. Tada sam, kao saobraćajni policajac, obezbeđivao posetu jedne ekipe Međunarodnog crvenog krsta. Tada su muslimanske izbeglice, preko Karlovca u Hrvatskoj, transportovane u neke zapadnoevropske zemlje.
- Šta kažete na tvrdnje svedoka da ste bili u logoru Keraterm?
- Tamo nikada nisam bio.
Početkom 1995. nemačko tužilaštvo zatražilo je moje psihijatrijsko veštačenje. Šta se time htelo postići? Tužilac je želeo da ima crno na belo da sam mentalno poremećena ličnost i da u mojoj psihi postoje povišeni nivoi agresivnosti, sadizma i šizofrenije. Uz pomoć tih parametara lakše bi pred sudom mogao da dokaže moju krivicu i objasni monstruoznost zlodela koja su mi pripisana. Pristao sam na psihijatrijsko veštačenje. Odlučio sam da uđem u taj rizik jer je to bio jedini način da kažem istinu o sebi.

Jaki bolovi

Deset dana zaredom dolazio je po mene zeleni policijski kombi i iz zatvora Štadelhajm i odvozio me u Gete institut u Minhenu. Dolazili su ujutru i vraćali me kasno popodne. Zbog sigurnosnih mera postupak je za mene bio iscrpljujući. Kad bi me dovezli u dvorište Gete instituta, počinjala je prava tortura. Pored lisica koje sam nosio na rukama, ovde su mi stavljali i lisice na noge. Bio sam prosto sapet. Mogao sam da napravim korak od samo desetak santimetara.
Iako je u zgradi bio lift, ja sam sa svom tom skalamerijom morao da se penjem uz stepenice pešice. Nekad je to trajalo pola sata, nekad duže. Pritom sam na sebi imao pancir košulju tešku nekoliko kilograma. U zatvoru Štadelhajm imao sam specijalni tretman. Za sve vreme mog boravka ovde nikad nisam imao mogućnost da razgovaram sa bilo kojim od dve hiljade zatvorenika.
Da sam znao da će me neko tako ponižavati i maltretirati nikad ne bih pristao na psihijatrijsko veštačenje. Ali, sad se nije moglo natrag. Morao sam to pošto-poto da izguram. Silazak sa trećeg sprata Gete instituta bio je još teži. Kad god bih zakoračio sa jedne na drugu stepenicu, lisice na nogama bi mi se zasecale u meso i pričinjavale jak bol.
Psihijatrijski nalaz pravio mi je najveći nemački ekspert profesor Nedopil. Njegovo mišljenje bilo je od posebne važnosti. Razgovor koji smo, u prisustvu prevodioca, vodili u jednoj od prostorija Gete instituta, sniman je na audio kasete. Profesor Nedopil me je upozorio da će on posle detaljnih analiza formirati svoje mišljenje i, uz audio snimke, poslati ga tužiocu i mojoj odbrani. Nikad ranije nisam bio kod psihijatra. Spontano sam se preputio dugotrajnom ispitivanju, testiranju, snimanju mozga i svemu onome što predviđa ovakav postupak.
Rezultat svih tih ispitivanja bio je da sam potpuno zdrav i normalan čovek. Nemački tužilac nije dobio ono što je očekivao. Ali, ni ja od toga nisam imao vajde. Kasnije, pred međunarodnim sudom u Hagu, ta činjenica da sam mentalno zdrav, uzimaće mi se kao otežavajuća okolnost.
Sredinom novembra Savezno tužilaštvo Nemačke podiglo je optužnicu protiv mene. Posle suđenja nacistima u Nirnbergu bio sam prvi čovek u Evropi optužen za ratne zločine. Iako sam imao pravo da se na sudu pojavim u svojoj civilnoj garderobi, nisu mi to dozvolili. Na meni je bilo zatvorsko odelo. Pored mene sedeo je prevodilac a tu je bio i moj advokat Ufer. Mesecima ga nisam video, a sad je bio tu. Nije želeo da propusti priliku za svoju medijsku promociju.
Rasprava je trajala kratko. Bez publike. Ali sudnica je bila puna - desetine nemačkih novinara došle su da vide, čuju i slikaju “Ajhmana iz Kozarca”. Nisu krili svoje oduševljenje što je zlikovac takvog kalibra konačno dolijao. Dok su me dvojica sudskih stražara izvodili iz sudnice neki predstavnici sedme sile upućivali su mi gadne uvrede. Kevtali su kao napujdana paščad puštena s lanca.
(Nastaviće se)