Nisu prstom makli

 HOLANĐANIN Mihail Vladimirof postao je moj advokat tako što se sam ponudio da me brani. Sa Milanom Vujinom, beogradskim advokatom, slučaj je bio drugačiji. Početkom aprila 1995. posetio me je u zatvoru Đorđe Lopičić, ambasador Jugoslavije u Holandiji. Sugerisao mi je da uz Vladimirofa svakako angažujem i Vujina. Preporuku ambasadora Lopičića nisam imao razloga da odbijem. Pristao sam da u timu mojih branilaca budu Vladimirof i Vujin, kojima će se uskoro pridružiti i banjalučki advokat Krstan Simić.
Tužilac je protiv mene najavio 150 svedoka. Očekivao sam da će moji advokati u RS i Srbiji, uz određene teškoće, ipak uspeti da nađu dovoljan broj svedoka koji će stati na moju stranu i na sudu pobijati lažne optužbe. To se, međutim, nije dogodilo. Od svojih branilaca nisam dobio adekvatnu pomoć. Umesto da obelodane pune rezultate svojih istraživanja na terenu oni su gledali da ih više-manje prikriju. Umesto da me beskompromisno brane, više su vodili računa o tome da se neki drugi ljudi, pogotovo pojedinci na čelnim političkim, policijskim i vojnim pozicijama u Prijedoru i Banjaluci, ne nađu na listi haških optuženika.
Bio sam između čekića i nakovnja. Hag me je optuživao za najmostruznija zlodela koja sam počinio u ratu za etničku čistu Republiku Srpsku, a Republika Srpska me se odricala kao izdajnika i dezertera.
Kad sam u februaru 1994. bio uhapšen u Minhenu, srpske vlasti u Prijedoru postarale su se da me preko medija prikažu kao kukavicu koja ne zavređuje nikakvu pažnju. Dušan Janković, pomoćnik SJB u Prijedoru, tim povodom izjavio je da sam, kao pripadnik Pete kozarske brigade, ukupno na položaju proveo dvadesetak dana i pri tom tri puta bežao sa fronta, na koji me je policija silom vraćala. Janković kaže da sam jedno vreme bio u rezervnom sastavu saobraćajne policije ali da sam brzo demobilisan. Određen mi je drugi vojni raspored, upućen sam u Petu kozarsku brigadu gde sam se pročuo po dezerterstvu.
Sliku o meni upotpunjuje Jovo Šebeza, sekretar SO Prijedor. On kaže:
“Tadićevi istupi, kao odbornika opštinskog parlamenta, zapamćeni su po tome što je bio opozicija sopstvenoj stranci. Često je isticao da on nikad nikog nije ubio i da u Prijedoru vlada vojska a ne civilna vlast.”

Mačku o rep

Sliku o meni kao moralnom ništavilu ovako su skrojili neki moji rođaci čija imena novinari ne spominju. Rođaci kažu: “Dušan je dobar karatista, ali izuzetno loš borac. Nikad nije uspevao da sakrije strah, bojao se borbenih dejstava kao malo ko. Ako ga je nemačka policija uhapsila za ratne zločine, onda je uhapsila pogrešnog čoveka. Tadić je mesecima govorio da će pobeći u Nemačku u kojoj već godinama radi njegov brat. I otišao je a da se nikom nije javio. A to što je pobegao baš u Minhen, gde živi dosta Muslimana iz Prijedora i Kozarca, govori da je on bio potpuno siguran da tamo nikom neće zasmetati, i da niko među njegovim dojučerašnjim komšijama, neće imati ništa protiv njega.”
Bio sam igračka u tuđim rukama. Ping-pong loptica. Kad su me već bili osudili na 20 godina robije, žalbeno veće Haškog tribunala u februaru 1998. zatražilo je od vlasti Republike Srpske da omoguće mojim advokatima da dođu do svedoka koji su do tada bili nedostupni i da im se omogući pristup i kopiranje određenih dokumenata. Žalbeno veće nalaže da se mojim braniocima omogući da bez ikakvih ograničenja i smetnji mogu da intervjuišu potencijalne svedoke i od njih uzmu izjave koje će moći koristiti u žalbenom postupku. Drugim rečima, Tribunal pokušava da zaštiti optuženog od nekooperativnosti države čiji je on građanin.
Moji advokati Vujin i Livingston optimistički izjavljuju da se stvari kreću napred, jer sada imaju i obećanje predsednice RS Biljane Plavšić da će im se u slučaju Tadić omogućiti pristup svim traženim svedocima i dokumentima. Ispostavilo se, međutim, da je to obećanje bilo ludom radovanje. Mogli su da ga okače mačku o rep, jer ono za prijedorske čelnike nije značilo ništa.
Da Republika Srpska ni prstom nije mrdnula da mi pomogne najbolje govori pismena izjava Marka Arsovića, koji je od 1982. pa do izbijanja rata 1992. bio sudija Vrhovnog suda BiH. Od maja 1995. pa do kraja 1996. on je obavljao dužnost ministra pravde RS, a potom bio eks ministar. Arsović kaže:
“U vreme kada sam bio ministar pravde RS, bio sam dobro upoznat sa hapšenjem Dušana Tadića u Nemačkoj i njegovim kasnijim prebacivanjem u Međunarodni krivični sud u Hagu pod optužbom da je počinio razne ratne zločine i zločine protiv humanosti u toku rata u BiH. Od početka bio sam zato da gospodinu Tadiću bude obezbeđeno fer suđenje i da mu treba asistirati u pronalaženju važnog dokaznog materijala za njegovu odbranu.

Bez pomoći

Ovo mišljenje, nastavlja Arsović, iznosio sam na sednicama Vlade RS. Nažalost, moj stav bio je u manjini. Stav većine bio je da Tadić ne zaslužuje našu pomoć. To je izričito zastupao tadašnji ministar odbrane Dragan Kijac tvrdeći da je Tadić dezerter iz Vojske RS i da Srbi izražavaju veliku mržnju prema onima koji su izdajnici.
Predvodeći delegaciju RS, u junu 1996. otputovao sam u Hag, gde sam se sreo sa nekoliko naših zatvorenika. Među njima bio je i Duško Tadić. Tada sam se sreo i sa Tadićevim advokatom gospodinom Vladimirofom koji mi je dao do znanja da nailazi na velike teškoće pri pokušaju da pristupi svedocima i da dođe do određenih dokumenata i dokaza. Jedna od glavnih prepreka bio je gospodin Simo Drljača, tadašnji načelnik policije u Prijedoru, zajedno sa svojim saradnicima.
Gospodin Vladimirof pitao me je da li ja tu nešto mogu da pomognem. Rekao sam da ću pokušati. Ugovorio sam sastanak gospodina Vladimirofa sa predsednicom RS gospođom Biljanom Plavšić. Sastanku sam i ja prisustvovao. Pošto je saslušala prigovore advokata Vladimirofa predsednica telefonom pozvala Dragana Kijca. Dala mu je instrukcije da gospodinu Vladimirofu bude pružena sva pomoć u prikupljanju dokaza. Kijac se složio, ali je, koliko ja znam, malo na tome uradio, jer nije imao razumevanja za Tadićev slučaj.
Glavna prepreka i dalje je ostao Simo Drljača koji je imao neverovatnu moć i uticaj u opštini Prijedor. Jednostavno rečeno - svako ga se bojao i niko se nije usuđivao da mu se zameri. Kako su me informisali, on je do krajnosti bio nasilan i nemilosrdan. Nije poštovao ni naređenje vlade, ako mu to nije odgovaralo. Imao je tokom ratnih godina takav uticaj i reputaciju u prijedorskom regionu da ga niko nije smeo da dira. Tako se ponašao i kad je, koliko sam ja razumeo, primio pismeno naređenje od dr Radovana Karadžića da pomogne odbranu gospodina Tadića. Drljača se s tim reda radi složio, ali, kako je meni rečeno, od toga ništa nije uradio.”
(Nastaviće se)