Sarma krši zakon

RUČAK u Pritvorskoj jedinici u Sheveningenu dobijao sam oko 12 časova. Glavno jelo bilo je upakovano u kutiju od stiropora. Kako je ona bila veća od otvora na metalnim vratima moje ćelije, stražari su morali da otvaraju vrata da bi mi predali hranu i escajg od plastike. Nisam imao pravo da utičem na izbor jela. Za nas Balkance holandska kuhinja ima čudan ukus. Puna je jakih začina koji potiču iz Indonezije, bivše holandske kolonije. To je za naše želuce bilo prejako. Za svaki obrok dobijao sam voće i to me jako osvežavalo.
Poslepodnevne sate koristio sam da proučavam optužbe koje su protiv mene iznosili muslimanski svedoci. Bio je to iscrpljujući rad. Da bi se koliko-toliko relaksirao, sat vremena obavezno sam odvajao za karate vežbe. Pre odlaska na spavanje, okupao bih se, a zatim pomolio Bogu za zdravlje moje porodice.
Rodbina i prijatelji zatvorenika u Sheveningenu nisu imali pravo da im donose ništa od hrane. A ja sam se tako bio uželeo sarme. Pitao sam stražara da li bi dozvolili da mi porodica donese nekoliko sarmi. Rekao je: „Ne. To je protiv zatvorskih pravila.“ „Ali samo dve-tri sarme, da me želja mine“, rekao sam.Stražar se ipak smilovao. Kazao mi je kako možemo to da izvedemo, a da i vuci budu siti i ovce na broju. Ovako me je posavetovao: „Pošto kod vas češće dolazi pravoslavni sveštenik, vi recite da je za obavljanje vašeg verskog obreda potrebna i sarma. I zatvorske vlasti će vam izaći u susret.“.
Pred pravoslavni Božić 1998. obratio sam se upravi zatvora s molbom da dozvoli da mi moj ispovednik pop Dojčilo u zatvor donese, uz vino, i sarme. Vlasti su pristale. Dojčilo je doneo punu šerpu sarmi (više od 50 komada). Pojeli smo ih u slast, kao obredno jelo. Nešto smo podelili i sa Hrvatima,haškim zatvorenicima.

Jedini sužanj

Moja pozicija u Sheveningenu bila je apsurdna. Tolike straže a jedan sužanj. Ali sve je štimalo kao da nas je ne znam koliko na broju. Pokušavao sam da poboljšam uslove svog boravka u zatvoru. Pisao sam sekretaru suda tražeći ovo ili ono, a on mi je pismenim putem odgovarao. Evo jednog odgovora u kome se navode „odluke o uslovima pritvora g. Tadića“:
Tadić može svo vreme kod sebe da ima hemijsku olovku; kad je ne koristi mora da je drži na dogovorenom mestu, u vidnom polju stražara i samog Tadića; Tadić može svo vreme kod sebe da drži escajg, osim u periodu od 24 sata do sedam sati ujutro; Tadić u sobi može da drži sledeće svoje odevne predmete: 1 košulju, 1 par farmerki, kožnu jaknu, trenerku i 1 par patika;
Tadiću će se pošta isporučivati u zatvorenoj koverti; Sav novac koji stigne za Tadića biće stavljen na njegov račun i on će jednom nedeljno biti obaveštavan o stanju na računu; Tadiću će dnevno biti dozvoljeno sat i po do dva sata rekreacije na svežem vazduhu, nezavisno od vremenskih uslova; Uobičajeno trajanje svake posete je jedan sat. Tadić od posetilaca može da primi sledeće: odeću, materijal za čitanje, pribor za pisanje, novac. Primanje hrane, pića i slatkiša nije dozvoljeno.
Pune dve godine nisam video nikog od članova moje porodice. Mesecima sam uz pomoć advokata Vladimirofa pripremao njihovu prvu posetu. Zato je bilo potrebno ispuniti brojne finansijsko-tehničke uslove. A onda je konačno došao dan kad su moja žena Mirjana i dve ćerke stigle u Sheveningen. Radosti mojoj nije bilo kraja. Od dolaska u Holandiju sa porodicom sam se mogao telefonom čuti najmanje jednom nedeljno. Ali, razgovori su trajali tako kratko da nikad nismo uspevali da kažemo sve ono što smo hteli. Mogao sam sa porodicom i da se dopisujem, ali je prepiska bila pod kontrolom zatvorskih vlasti.
Velika prostorija za dnevni boravak u Pritvorskoj jedinici bila je određena za mesto gde ću se sresti sa familijom. Sat vremena pre susreta bio sam potpuno spreman. Obukao sam sportsku garderobu u kojoj su me žena i kćerke najčešće viđale. Nervozno sam šetao uzduž moje ćelije iščekujući preko mikrofona obaveštenje da mi je stigla poseta. Najzad se oglasio stražar i rekao da se u roku od nekoliko minuta pripremim.
Otvorila su se vrata moje ćelije i u nju su ušla dvojica stražara. Odveli su me u sobu za dnevni boravak gde se nalazio jedan beli ovalni sto, četiri stolice, televizor i aparat za kafu. Iz frižidera, koji se ovde nalazio, uzeo sam flašu koka-kole, šolje za kafu, slatkiše i neke sitnice koje sam ranije kupio u zatvorskoj kantini.

Poseta porodice

Deset minuta kasnije ovde su uveli moju suprugu Mirjanu i kćeri. Zagrlili smo se čvrsto i izljubili. Od velike sreće što se konačno vidimo, niko nije plakao. Mlađa kćerka Saška, koja je imala samo tri godine kad su me uhapsili, gledala me nekako čudno. Upitao sam je: „Jesi li me prepoznala?“. „Nisam, tata“, rekla je.
Uzeo sam je u naručje, poljubio i tek tada primetio da pored ulaznih vrata sede dvojica stražara. Jedan od njih je rekao: „Izvini, ali moramo da budemo ovde. Takva je naredba“. „Zašto?“ - upitao sam. „Zbog sigurnosti tvoje porodice.“ „Hoćeš da kažeš da vi čuvate moju porodicu od mene?“ „Da, tako nam je naređeno.“
Sud je dozvolio da me porodica posećuje pet dana zaredom. Videvši da supruzi i kćerkama od mene ipak ne preti nikakva opasnost, stražari su diskretno napustili sobu za dnevni boravak i za vreme posete stajali u hodniku ispred ulaznih vrata. Zamolio sam sekretara suda da se slikam sa familijom. Dobio sam dozvolu i napravio nekoliko snimaka sa ženom i kćerkama. To mi je najdraža uspomena iz zatvora. Bile su to prve fotografije snimljene u Pritvorskoj jedinici u Sheveningenu. Stavio sam ih na zid moje ćelije broj 111. One će mi, u najtežim trenucima, davati snage da ne klonem duhom i ne dignem ruku na sebe.
Jedna holandska televizija htela je da iskoristi boravak moje supruge u Hagu i da s njom napravi intervju. Pristali smo.
- Šta je vaš muž radio za vreme rata? - bilo je prvo pitanje.
- Bio je u saobraćajnoj policiji. To je sve što je radio za vreme rata. Nikad nije bio u logoru Omarska.
- Znači, ovo je sve izmišljeno.
- Da, izmišljeno je.
- Zašto je baš Dušan optužen za to?
- Mogao je to biti bilo ko, moj muž ili neko drugi, samo da optuže sve Srbe.
- To je, znači, čista slučajnost?
- Da.
- Mirjana, protiv vašeg muža svedoči mnogo ljudi. Ko su ti ljudi?
- Neki su naše komšije, koje ga poznaju, neki ga nikad nisu videli.
- Pa ne mogu oni tek tako da dođu na sud i kažu da im je Duško Tadić tako nešto uradio.
- Mogu. Može to da uradi bilo ko.
- Da li je postojao logor Omarska?
- Jeste. I sramota je što je postojao.
- Kako se osećaju vaše kćerke?
- Teško im je bez oca. Ali one znaju da je njihov tata nevin i da on ta zla nije učinio.
- Vaš muž je dve godine u zatvoru, kako se drži?
- Dobro.
- Šta ga drži?
- Pravda i istina. Drži ga to što je nevin.
(Nastaviće se)