Tri dana laganja

 NIKO od Haškog suda nije napravio takvu lakrdiju kao Dragan Opačić, mladi Srbin iz Bosanske Bojne, koga je tužilac gromoglasno najavio kao krucijalnog svedoka koji će nepobitno dokazati da je Duško Tadić zločinac koji je u sebi sjedinio sve ono patološko što je karakterisalo Srbe u Potkozarju prilikom progona Muslimana i Hrvata na rasnim, verskim i političkim osnovama. Svedočenje Dragana Opačića trebalo je da bude zvezdani trenutak haške optužbe protiv mene. Ispostavilo se, međutim, da je to bila njena najslabija karika.
Haško tužilaštvo potrudilo se da medijima blagovremeno servira Opačićev iskaz koji je on dao dok je bio u muslimanskom zatvoru u Sarajevu. Javnosti je predstavljen kao svedok iz prve ruke. Kao stražar u logoru Trnopolje, gde je radio za platu od 300 maraka, Opačić je, kaže, svojim očima video mnoga zla koja sam ja kao komandant logora Trnopolje, zajedno sa drugim zlikovcima, činio. Pri tom sam i njega primoravao da u tome učestvuje.
Opačić detaljno opisuje mnogobrojne seksualne orgije nad mladim Muslimankama u logoru Trnopolje. On kaže da smo ih odvodili u nekakve šupe i podrume i tamo silovali. Jedni su ih držali za ruke, drugi za noge, treći silovali. Onda smo menjali mesta dok devojke ne bi iskrvarile i izgubile svest. To smo radili nebrojeno puta. Opačić kaže da je i on, pod pretnjom smrti, morao da siluje šest mladih Muslimanki. Tadić je, veli on, stajao iznad mene i podvriskivao: “Vidi, balinko, kako Srbi mogu da puste krv!”
Opačić ima izvanrednu moć zapažanja. On daje precizan opis silovanih devojaka. Kaže: “Bila je visoka oko 165 centimetara, stara oko 17 godina, imala duguljasto lepo lice, dugu crnu kosu vezanu u rep, tanke usne, sitne oči i tanke crne obrve. Bila je obučena u crnu trenerku sa crvenom linijom sa strane po nogavicama, dok se gornji deo trenerke kopčao na rajsferšlus. Preko toga imala je zimsku belu jaknu sa po jednim džepom sa strane”.
Navodim još jedan Opačićev opis silovanja u kome sam, kako kaže on, i ja učestvovao: “Devojka je bila visoka, nešto viša od mene (170 cm), mršava, plava, kratko ošišane kose, začešljane na stranu, imala je oko 18 godina. Na sebi je nosila crne hlače, rol majicu zelene ili plave boje i zimsku jaknu. Dok su je Karajica i Čavić svlačili, devojka se opirala. Duško Tadić izavadio je policijsku palicu i preteći udarao njome o dlan. Govorio je da će je zaklati, ukoliko se ne smiri i ukoliko bude vrištala”.

Pucanj u glavu

Opisujući moje sadističke sklonosti, Opačić kaže da sam silovane devojke terao da se međusobno tuku do krvi. “Dok su se one međusobno šamarale, kaže Opačić, mi smo se smejali, dobacujući: “Vidi kako se balijke mrze i tuku”. Opačić kaže da je naređenje bilo da nijedna jedna balijka iz logora Trnopolje ne sme da ode, a da ne ostane trudna. Onima koji su se iživljavali na devojkama dobacivali smo: “Napravi joj dvojke!”
Opačić opisuje kako je od mene dobio naređenje da ubije jednu grupu starih Muslimana, logoraša. U tome mu je “pomogao” i Boško Dragićević: “Počeo sam da pucam po logorašima, ispalio sam 15 metaka u visini njihovih stomaka. Pucao sam u strahu da Tadić i Dragićević ne ubiju mene”. Opačić detaljno opisuje više ovakvih ubistava u logoru Trnopolje.
- Jednom mi je Tadić - kaže Opačić - naredio da ubijem 10 zatvorenika. Bila me uhvatila nekakva trema i nisam mogao. Onda su se dvojica zatvorenika pobunila. Rekli su da su Tadiću dali novac da ih izvuče iz logora. Tadić je prišao pomenutoj dvojici, izvukao “tetejac” iz futrole i pucao im u glavu. Tada se okrenuo meni i rekao da preostaloj osmorici pucam u glavu.
Sve je to Opačić ponovio na suđenju u Hagu, vođen veštom rukom tužioca Granta Nimana. Ispovedao se puna tri dana. Ali ništa od toga nije bilo istina. Moji advokati i ja uspeli smo da ga uhvatimo u laži i raskrinkamo najveću montažu Haškog tribunala. Opačić se u sudskim spisima vodio kao svedok L. U njegovom dosijeu stajalo da je bio pripadnik Vojske RS, da su ga Muslimani zarobili i zbog ratnih zlodela osudili na deset godina zatvora. Tvrdio je da nema ni oca, ni braću. Mi smo, međutim, otkrili da su mu otac i brat živi i zdravi. Doveli smo ih u Hag i proverili njihov identitet.
Provera je bila kao u kriminalističkim filmovima. Opačićev otac Janko i brat Pero bili su s jedne, a on s druge strane tamnog staklenog zida. Na pitanje da li zna ko su ti ljudi, Dragan je odlučno rekao da ih u životu nikad nije video. Onda su zamenili mesta. Sad su oni videli Dragana, a on nije video njih. “Poznajete li tog mladića”, upitali su istražitelji. “Kako ne”, rekao je otac Janko “pa to je moj sin Dragan”. I Pero je potvrdio da je to njegov brat.

Velika bruka

Tako je pukla velika bruka koju će Haški sud pokušati da zabašuri. Uputiće neki protest muslimanskim vlastima u Sarajevu, što su ga gadno nasamarile. Oni, eto, na sve strane rastrubili da u rukama imaju ključnog svedoka, koji potpuno razara Tadićevu odbranu, a ono ispade da je slagao sve što je rekao.
Opačić će kasnije ovako opisati svoju odiseju: “Muslimani su me krajem oktobra 1994. zarobili na Treskavici. Bio sam ranjen, iznemogao. Sproveli su me najpre u Hrasnicu, a zatim u Sarajevo, gde su me strpali u neki podrum. Tu su počeli da me ispituju i tuku mokrim konopcima i toljagama. U proleće 1995. izveli su me na sud i osudili na 10 godina robije. Optužili su me da sam streljao 23 zatvorenika u logoru Trnopolje, dvojicu zaklao i silovao 10 Muslimanki”.
Opačić kaže da nikad nije bio u logoru Trnopolje.
- Posle su došli policajci u zatvor i rekli da imaju dokaze da sam ja pomogao nekakvom Dušanu Tadiću i da smo zajedno u Trnopolju ubijali ljude. Nikad do tada nisam čuo za tog čoveka. Tukli su me, ubili Boga u meni. Stavljali mi so na rane, tražeći da potpišem da znam Tadića. Dugo nisam pristajao. Ali kad su rekli da idem u Hag, da svedočim protiv tog Tadića, pristao sam. Palo mi je na pamet da tamo mogu da se izvučem iz muslimanskog zatvora.
I tad je, tvrdi Opačić, počela obrada. Pokazali su mu na video-snimcima Duška Tadića, zatim logor Trnopolje, objašnjavali šta treba da odgovori na određeno pitanje.
- Stigli su istražitelji iz Haga Vilijam Rid i Gran Niman - kaže Opačić. - Preuzeli su me iz muslimanskog zatvora i odveli u Trnopolje, na mesto “zločina”. Govorili su mi šta treba da kažem i to snimali kamerom. Onda su me odveli u Hag. Bio sam potpuno izolovan. Čekao sam da me kao zaštićenog svedoka L. izvedu pred sud. Bio sam bez biografije, bez oca i braće, bez imena i prezimena. Uveli su me u sudnicu. Tada sam prvi put uživo video Tadića.
Posle se sve otkrilo. Trebalo je da optuži mene, a optužio je prljavu spregu Haškog tužilaštva, muslimanskih vlasti i medija koji su se utrkivali u opisivanju mojih zlodela. U tome su najdalje otišli nemački dnevnik “Bild”, koji me je nazvao “kasapinom od Srbije”, i Nataša Kandić u beogradskom nedeljniku “Vreme”. Velika borkinja protiv govora mržnje, opisujući seriju mojih ubistava, kaže da sam Emiru Karabašiću, policajcu iz Kozarca, pre nego što je izdahnuo, urezao na telu četiri slova “S”. Na Haškom sudu to nije dokazano. Ali, za svoj govor mržnje Nataša Kandić nikad se i nikome ne izvinjava.
(Nastaviće se)