Ponosni otac

 PRETERUJUĆI u svemu što je u životu radio, Rafael Sančas Masas portretiše Bruna Barilija kao retku, silovitu, sugestivnu ličnost. Masas piše da je podsećao na žonglera sa meteorima, na mirnog i strašnog organizatora poplava, požara i vezuvskih kataklizmi, ali i na trubadure “čija pesma širi krila, zaljubljena u meridijane i paralele ovoga sveta”. Živeo je za pozorište “kao za neko staro i sjajno ljubavno gnezdo, za operu starinsku i nagizdanu”, dovršava njegov portret Rafael Sančas Masas.
Silovitu i neukrotivu prirodu Bruna Barilija nije mogla ni htela da sputa Danica Pavlović, ali je zato mnoge očeve osobine nasledila Milena. Verovatno je blizu istine i stvarnosti da je Milena likom bila ćerka Daničina, a duhom Brunova. Otuda i njeno predstavljanje u italijanskim umetničkim, kulturnim i javnim sredinama kao “Barilijeva kćerka”, pri čemu je svakako bio uključen i ponos oca na njen talenat, ali i prepoznatljiva senzibilnost i raskoš talenata sa Barilijeve umetničke loze, oličenim u njenim slikama.
Sve je u Mileninom životu izuzetno, nesvakidašnje - početak, trajanje i kraj”, piše Miodrag B. Protić nadnet nad rukopis njene biografije koju je napisala majka Danica. A listajući njen životopis lako se može sa gorčinom zaključiti da je sve u njenom životu bilo u znaku razdvajanja. Razdvojeni roditelji su i njen život još od uzrasta bebe počeli da razdvajaju. Iz Požarevca je za Rim pošla, odnosno poneli su je u šestoj nedelji života, a nazad se vratila u osmom mesecu.
Jače od kobi razdvojenosti počinje u najranijem detinjstvu Mileninom da se izražava sposobnost stvaranja, odnosno njene dečje igre, šare i crteži tek nagoveštavaju njen budući put, izazove i iskušenja. U trećoj godini života ona crta kokoške i piliće, u petoj godini čita novine, uporedo učeći srpski i italijanski.
U Šestoj godini sa majkom Danicom ponovo odlazi u Italiju, a potom je u Nici gde uči francuski. Prvi i drugi razred osnovne škole završava u Bergamu, a treći i četvrti u Požarevcu. U Linc, u Majerovu školu prelazi kada je bila u drugom razredu gimnazije. Tu je prvi put ozbiljnije primećen njen talenat, a potom, sledeći “stendalovsku melanholiju” prelazi u jedan manastir u Gracu, gde je za godinu dana naučila nemački jezik.
Sa navršenih dvanaest godina, već svetski putnik i poliglota, Milena se vraća u Srbiju i biva primljena u Umetničku školu “kao vunderkind koju posle četiri godine, 1926. izuzetno završava uporedo sa nastavnim tečajem”, kako piše majka Danica. Školski drugovi su joj Đorđe Andrejević Kun i Lazar Ličenoski, potonji veoma značajni slikari. Dnevni list “Politika” ističe pored ostalih i radove g-đice Milene Pavlović Barili “koja ima i nekoliko izvrsnih pastela”, prikazujući izložbu Umetničke škole.

BRAT UJEVIĆA
Rastko Petrović, veliki srpski pesnik i diplomata u Rimu je upoznao Bruna Barilija i o njemu svedoči: “Poslednji izdanak velikog boemstva, duhovni brat našeg Ujevića i Drainca, kojima toliko liči svojim gospodskim i suverenim odricanjem svega što bi mu život moglo načiniti ugodnim, Barili je danas jedan od najomiljenijih evropskih pesnika. Njegov uzbuđeni, plameni stil, kojim uspeva da da neočekivane i nove izraze svome maternjem jeziku, da izrazi dinamiku savremenog života, čini ga tako tipično predstavnikom novoga društva u Italiji.... On je poetičan u svakom svom pokretu.”
(Nastaviće se)