Beda zapretila

 KASNA jesen i zima te godine 1939. nisu bili ni toplinom ni predusretljivošću naklonjeni Mileni. Sem izmešanog straha od nečeg neodređenog i čežnje za onim što je iza nje ostalo u Evropi, uz nostalgiju, nju muči i oskudica svake vrste.
„Strahovito se namučila u svakom pogledu, najviše u duševnom“, piše majka Danica u svojim sećanjima oživljavajući vreme i početke u Njujorku. Radi bukvalnog opstanka, a to znači da bi se prehranila i skromno obukla, ona počinje da ilustruje modne časopise „Vogue“ i „Tonjn and Country“ ne zaboravljajući duh i dah svojih slika. Njeni likovi na reklamama, da bi je spasli preteće bede, reklamiraju parfeme, šireći miris i sjaj njenog raskošnog talenta. Uskoro biva tražena i poznata kao portretist, aranžer izloga i komercijalni dizajner.
Rozamund Frost, njena kritičarka i prijateljica, kaže da se urednicima modnih rubrika „dopadala njena vešta slikarska tehnika i redak smisao za stil, ne ulazeći pri tome u suštinu krajnje ličnog simbolizma“.
Prebrodivši iskušenja gorkih početaka, Milena piše majci Danici toplo i potresno, nežno i odano: „Kad smo sirotovale, gladovale, mrzle se i jednu obuću nosile, bila si pored mene, a sada, kad tvoja Milena ima dve sobice, kupatilo i telefon na raspolaganju, sad nisi sa mnom, maco moja!... Tvoja slika stoji mi na noćnom stočiću. Kupila sam joj divan kožni ram. Ona je najbliža mojim očima i ti mome srcu.“
U martu 1940. godine u njujorškoj galeriji Juliana Levija Milena priređuje svoju prvu „američku“ izložbu, koja je bila neka vrsta promocije njenog slikarstva. Izlaže kompozicije i portrete iz evropskog perioda.
Časopis „Art Nenjs“ donosi jednu reprodukciju i pohvalnu recenziju, ukazujući na renesansne uzore, elemente sna, tehniku, nadrealistički prizvuk pojedinih slika. „Misteriozni svet sutona“ (Rozamund Frost) pun je čarobne arhitekture i upaljenih svetiljki, svakako kao simbola nekog davnog života i tople porodične kuće sa upaljenom svetiljkom u noći.
„Nenj Jork Herald Tribune“, izdvajajući posebno pojedine zapažene slike, predviđa joj „sjajan“ uspeh i poštuje preporuke francuskih slikara i kritičara, naročito Žana Kasua: „Milena poseduje ključeve snova slikarstva.“ Ovaj uspeh joj otvara vrata njujorškog umetničkog života. „Evropski renesansni metafizički koncept nastavlja se i potvrđuje... s tom razlikom što su linije čistije i oblici stilizovaniji“, konstatuje Miodrag V. Protić, navodeći i sliku „Naga devojka sa svetiljkom“, čiji je vlasnik ostao nepoznat, koja deluje kao svojevrsna replika „Venere sa lampom“ iz 1938. godine.
Na dan 6. aprila 1941. godine Milena staje pred platno, belo i nevino, i u protest zbog napada Hitlera na Jugoslaviju počinje jednu od svojih najdražih slika „Jevanđelist Jovan“. To je istovremeno i njena umetnička molitva za spas njenog naroda i domovine. To platno ostalo je u svojini njenog prijatelja Đan Karla Menotija, poznatog kompozitora sa kojim će tek ostvariti saradnju i postići vanredan umetnički i finansijski uspeh.
Ta godina protiče u njenim umetničkim lutanjima. Kao da „gasne poetska enigma i priča“, kako primećuje njen duhovni tvorac M. B. Protić i preovlađuju portreti uprkos upozorenju Andrea Lota da portrete ostavi za kasnije. Milena u Americi, ipak, portretiše izbegle nadvojvode, kneževe, markize, što je, verovatno, bilo uslovljeno njenom borbom za opstanak.
(Nastaviće se)