Oficir i dama

 POČETKOM 1943. godine na izložbi u Njujorku izlaže 28 dela. To joj omogućuje Organizacija za zajedničku pomoć američkih prijatelja jugoslovenskim zarobljenicima u logorima Italije i Nemačke. Izložba je bila otvorena od 9. januara do 15. februara, a zatim je preneta u Vašington u galeriju Korkoran. Frenk Krauningšild, urednik umetničke rubrike „Voljue“, u uvodu kataloga piše da su Milenine slike slične delima italijanskog petnaestog veka i da je to „izuzetan fenomen u oblasti američke umetnosti“. „Time“ navodi da su odlike Mileninog slikarstva skulpturalnost, kao i „strasna privrženost“ realizmu.
Porede je sa čuvenim slikarima fra Filipom Lipijem, Botičelijem, fra Anđelikom, a kritičar istog časopisa ističe „enigmatske i poetske koncepte“ uočavajući njene vrednosti i navodi da vene na rukama sv. Jovana kao da je naslikao Salvador Dali. Kritičar „New York Times“ ističe da „Milena slika sa čarobnom istančanošću“, a „Art News“ iz Vašingtona piše da se u njenoj umetnosti „spajaju crtež i glatka figura kao u emajlu, tako osobena za italijanske majstore petnaestog veka“.
Krajem 1943. godine Milena Pavlović Barili udaje se za Roberta Tomasa Astora Goslena, koji je za vreme rata bio oficir avijacije. Početkom sedamdesetih godina Goslen se u Muzeju savremene umetnosti sreo sa Miodragom B. Protićem. Uzbuđen neočekivanim susretom sa delima Mileninim, obećao je da će pokloniti neke slike muzeju. Međutim, uskoro je poginuo u saobraćajnoj nesreći. Njegova ćerka Milena, koja je dobila ime po prvoj Goslenovoj ženi delimično je ispunila očevo obećanje, jer je za veliku retrospektivnu Mileninu izložbu 1979. godine pozajmila slike „Portret T. A. Goslena“, „Melanholiju“ i „Autoportret“.
A onda, zahvaljujući prijateljstvu, a postoje i oni koji pominju i ljubav sa Đan Karlom Menotijem počinje uspon i najblistaviji period života i uspeha Milene Pavlović Barili u Americi. Projektuje dekor i kostime za balete „Sebastijan“, koji je prikazan u novembru 1944. godine. Zahvaljujući uspehu koji je postigla sa opremom ove baletske predstave, Milena dobija porudžbinu da izradi dekor i kostime za „San letnje noći“ Viljema Šekspira.
PrikazujuĆi baletsku predstavu „Sebastijan“ Edvin Denbi u „Nenj York Herald Tribune“ smatra da su Milenini kostimi izrazito zanimljivi i tako maštoviti, smeli, efektni, da su puni svežine. A Nelson Lendsdal u „Art Nenjs“, uz jednu reprodukciju njenog kostima, piše da su u duhu italijanskog baroka i nadrealizma i „izvanredni kada sugerišu sjaj Venecije“.
Samo koju godinu posle onih početaka u Americi sada je sve izgledalo izvesnije, svetlije i bogatije. Milena se kreće u njujorškom društvu već priznata i cenjena, a posebno joj pomaže prijateljstvo sa Đan Karlom Menotijem i pozorišnim umetnicima. Posle ove dve ponude za kostime i dekor, uskoro stiže i vest da je pozorište „Gild“ zainteresovano da dekorom i kostimima opremi jednu svoju predstavu. Izgleda da su zauvek prošli turobni dani bede i nemaštine.
Prinuđena da, na izvestan način, komercijalizuje svoj talenat, Milena svoj svet čudesnog i imaginarnog završava onako kako je i počela. U početku su to bili likovi holivudskih idola, a sada su to likovi prinčeva i otmenih žena. Onih koji su svoje portretisanje mogli da plate. Milena je svojim slikama i svojim darom kupovala svoj život u Njujorku. To je ostalo od njenih iluzija o slatkom „američkom snu“.
(Nastaviće se)