Otišla u snu

JESEN je 1944. godine i do Milene stiže glas preko radija, koji je uporno uprkos smetnji slušala, o oslobođenju Beograda. Ne oklevajući, ona, koja je tu vest željno iščekivala svih tih godina, upućuje preko Radio Njujorka čestitku svom voljenom Beogradu na dočekanoj slobodi.
Međutim, u proleće te 1944. godine Mileni se desio tragičan događaj. Razdragani novim životom i poletom koji nose samo mlada bića, jer Mileni je tada 35 godina, a njenom mužu Goslenu svega 25, marta meseca polaze u šetnju, jašući oboje na konju.
Opisujući taj događaj Bruno Barili je saopštavao Danici: „Milena i njen muž bili su zajedno na konju - padala je kiša, put je bio asfaltiran (u okolini Njujorka), konj se okliznuo, Milenina uzengija je pukla. Naša kći je sa krikom pala preko glave konja... Milena je bila pet meseci u gipsu, nepokretna, od pojasa do vrata. Kasnije, sedela je u krevetu i mogla da radi, pa i piše. Prvih dana 1945. godine mogla je da se obuče, da hoda, došla je u Njujork. Sa Goslenom je našla jednu kuću - i izgleda da se dobro osećala, činilo se da je sasvim ozdravila...“
Ali putevi života, a pogotovo putevi smrti, su tamni i neizvesni. Uveče 5. marta 1945. godine Milena je bila srećna i razdragana. Na pomolu je bio novi posao i vrlo pristojan honorar, a mladi bračni par je bio iznajmio nov stan u koji je trebalo da uskoro usele.
Narednog jutra 6. marta 1945. godine Milena Pavlović Barili se nije probudila iz svog sna. Zauvek je otišla sa ovog sveta, među svoje neverne anđele, kaluđerice i likove sa velovima i lepezama.
Njenu smrt je oglasio „Njujork tajms“, vešću da je smrt nastupila iznenadno, kao posledica povrede kičme prilikom ranijeg pada sa konja. Uz vest je bila objavljena i njena fotografija.
Međutim, kasnija rekonstrukcija tih događaja, prema rečima njenih prijatelja i poštovalaca, izgledala je nešto drugačije.
Margaret Maleir, Milenina odana prijateljica, prema navodima Adele Macole, pisca romana „Aljuae passeris“, u svojevrsnom izveštaju o Mileninom životu navodi: „Svi koji su poznavali Milenu smatrali su da je genije i veliki slikar. Nalazeći se sama u teškoj situaciji, Milena je tražila nekoga ko će joj biti blizak. Osećala je da treba da se uda. Nije imala vremena za izbor i kada je saznala da je njena simpatija, neki pijanista „digao ruke“ od nje, jer se oženio drugom, udala se za Goslena“.
Gospođa Maleri je kasnije saznala da je Milena napisala svojeručno testament, ali da je on izgubio važnost, jer nije objavljen u roku od godinu dana od ostaviočeve smrti. Imovina koju je zaveštala roditeljima pripala je mužu Goslenu koji ju je rasprodao, a slike zadržao za sebe. To svakako govori o njemu i opravdava ocenu gospođe Maleri da je on „vrlo rđavog karaktera“.
Svakako najpouzdanije podatke o Mileninom životu i samoj smrti je pružio njen dugogodišnji prijatelj Đan-Karlo Menoti. Njega opet Adela Macola citira u svom romanu.
„Pad s konja, seća se Menoti, bio je lakša nesreća od koje se ona vrlo brzo oporavila. Došla je kod mene da mi poveri pravi razlog. Zatekla je svog muža u krevetu sa njegovom majkom. Kada mi je to ispričala, bila je očajna. ‘Samo ti znaš‘, ponavljala je. Strašno me je potreslo... Jednom prilikom su me upoznali sa Goslenovom majkom i ja sam se usudio da je pitam, ne, ne za ono sa sinom, već kako je umrla Milena... Promenila je boju. Nije htela da govori o tome. ‘Suviše je bolno’, rekla je.
(Nastaviće se)