Tajna do kraja

BOLNI događaj počeo je 5. marta, kasno uveče. Posle lepo provedene večeri uz muziku i igru, Milena i Goslen odlaze na počinak odvojeno u svoje sobe.
Ostaće zanavek tajna zašto je Milena uzela pilule za spavanje. Da li je želela zaborav one bolne scene kada je ugledala muža u krevetu sa majkom, da li je slutila da će san zakriliti to pamćenje ili je poželela smrt kao trajno poricanje duševnog bola koji ju je zadesio? Sve će to zauvek ostati nerazjašnjeno. Moguće je da bi neko zdravije srce podnelo taj prinudni san i željeni zaborav. Međutim, Milenino srce je bilo načeto još od njene jedanaeste godine, kada je imala prve smetnje i bolove.
Nije za utehu, ali otkriva toplinu jednog prijateljstva i, možda, neostvarene ljubavi, jedno pismo Đan-Karla Menotija, napisano šest godina posle Milenine smrti ženi Brunovog brata.
„Sirota Milena“, piše Menoti, „je nesumnjivo bila jedna od mojih najdražih prijateljica, pa bih i sam želeo da saznam istinu o njenoj tragičnoj smrti, ali sve je to, nažalost, i za mene samog ostalo velika tajna. Ne znam da li ste Vi ikada saznali za veličanstven uspeh koji je u Njujorku postigla sa svojim slikama. Uveren sam da bi Milena, da se nije udala za mladog Goslena, danas bila slavna i bogata. Nažalost, njen brak je neosporno bio greška i uzrok njene nesreće. Nisam u potpunosti uspeo da izbrišem iz glave sumnju da je Milena izvršila samoubistvo, ali to je za mene ostala sumnja koja nije potkrepljena nijednim čvrstim dokazom, budući da je, u periodu kada je došlo do nesreće, njeno zdravlje bilo prilično narušeno, njeno srce slabo... Ostaće zauvek živa među onima koji su je poznavali.“
Ono leto o kome je pisala i snevala sedmogodišnja Milena, leto koje neće da dočeka, ona nije dočekala 1945. godine u Njujorku. Ono najlepše nebo iz njene bašte u Požarevcu ona više nikad nije videla. Umesto nje, njen i svoj život su nastavile njene slike i njeni stihovi. Slike na kojima su setne lepotice uvelih nada, zakriljene velovima i lepezama, nadrealni svet enigmatskih kompozicija, renesansne palate i anđeli.
Milena, ćerka Danice, Srpkinje, i Bruna, Italijana, unuka požarevačkog trgovca Stojana Pavlovića, bila je izazov za narode i kulture da je svojataju.
U Italiji je bila „Barilijeva ćerka“, u Francuskoj pripadnik nadrealističkih pariskih krugova, u Americi su je svrstavali u svoje slikare, a u svojoj Jugoslaviji i Srbiji nije bila od 1932. godine.
Ostalo je pitanje da li je Milena: Srpkinja, Italijanka ili Amerikanka?
„Znaš mama“, pisala je Milena majci, „duboko u mojoj duši gori jedna jedina iskra kao voštanica koja se nikada ne gasi i koja podrhtava i živi. To je moje srpsko poreklo...“
„Pitali ste me kako se Milena osećala?“, odgovarao je Adeli Macola Đan-Karlo Menoti. „To ne mogu da znam, ali Amerikankom sigurno ne. Niko se od nas nije osećao Amerikancem. Italijankom? Ne. Mislim da se osećala Srpkinjom. Naravno, osećala se Srpkinjom.“

ZAUVEK U RIMU
URNA sa Mileninim pepelom počiva na rimskom groblju Testaćo, pored grobova velikih engleskih pesnika Selija i Kitsa, a u Požarevcu, u njenoj rodnoj kući je otvorena Galerija Milene Pavlović Barili, zahvaljujući poklonu brižne majke Danice.
A na ulazu u Milenin dom, ispod murala, koji je kopija jednog njenog autoportreta, stoji zapis: „Nigde nebo nije tako lepo, kao iz mog dvorišta.“ To su Milenine reči izgovorene i zapisane u njenom detinjstvu.
(Kraj)