Trkom kod kralja

DVORSKI žandar gotovo utrča u moju kancelariju. I predade mi pismo. Još reče da je - hitno.
Pocepah kovertu - otvorih hartiju:
- Po zapovesti Nj. V. kralja imam čast moliti Vas, da izvolite doći u Dvor sad odmah.
Dežurni ađutant, potpukovnik Jov. Veljković
Na mom stolu puno kojekakvih pisama, hartija, akata - sve hitno za rad... Ministar Laza bolestan. Na polju se slegao narod. Puno nekakvih deputacija - dokle li će još dolaziti (?). Sve to hoće kralju. Jedni da se žale na vlasti. Drugi da ga i novom stanju pozdrave. Treći još da ga mole za dozvolu, da im se selo prozove - Draginje, Draginac. Četvrti da mu čestitaju ženidbu, da mu podnesu poklone iz naroda - ali svi redom da dosađuju.
Šta će se... Napustih sve. I odoh na poziv u Dvor.
Obrenovićima odani Karlo stajaše već na vratima Kraljeva kabineta, držeći rukom za kvaku.
Još ne stigoh ni do praga - a vrata se otvoriše. Kralj seđaše za svojim stolom. Preturaše kao obično nešto po hartijama, koje behu onde rasturene pred njim.
Ja mu priđem, on mi pruži ruku. I pokaza mi kraj sebe stolicu da sednem...
- Poznajete l’ gospodine Taso generala Grabova, šefa ruske tajne policije - upita me odmah Kralj.
- Ne poznajem ga, Veličanstvo, ali sam slušao o njemu.
- Od koga?
- Od austrijskih policajaca.
- General je maločas bio kod mene. Ja sam ga uputio, da se upozna sa vama. Imaćete prilike, da radite sa njim...
- Razumem. Veličanstvo.
- Može biti, da će on još danas, možda malo posle doći k vama, da znate.
- Razumem.

Grešni otac

General je dobar, iskren čovek. Uživa veliko poverenje svoje vlade. Stavlja mi se na raspoloženje. Ja mogu na njega potpuno računati. Papa ga (otac Aleksandrov, kralj Milan) mrzi... Znate... to je... Slušali ste... Njega je papa sumnjičio da je bio umešan u ivandanjski atentat.
- Slušao sam, Veličanstvo.
- Papa se onda žalio na Rusiju.
- Nije imao pravo. Da je ona htela i pripremala atentat, ona bi ga zacelo i sigurnije izvršila. Ne bi uzela onaku slabotinju, kao oružja. Bar je Rusija poznata sa sigurnih atentatora i na sve spremnih nihilista.
- Sada se opet govori... slušali ste valjda... da je papa udesio taj atentat na se, da bi samo okrivio radikale...
- I to nije istina.
- A?... A?... Šta kažete...
- Ja sam imao čast, Veličanstvo, da ranije u jednoj prilici iznesem pred Vas moje poglede na celu tu aferu.
- A, jest, jest, sećam se...
- Sa generalom, molim vas, budite slobodno poverljivi.
- Razumem.
- Znate, sada mi se u Rusiji veruje.
- To samo može biti na dobro Vašem Veličanstvu...
- Jest, jest.
- Ja bar tako smem na dobro Vašem Veličanstvu.
- Jest, jest. Sad se tamo dobro misli o nama. Car se jako interesuje za Me i za Kraljicu. Ubeđen sam, da nam iskreno želi dobra, da će nas sada pomagati. Takva nam je uverenja doneo i general Mišković, koga smo, kao što znate, slali u ime Kraljičino i moje, da zahvali Imperatoru na kumovanju.
- Čitao sam to u novinama.
- Jest, tako je, tako je.
- Molim. Veličanstvo.
- Nego ja bih želeo da vas čujem posle vašega sastanka sa Grabovom.
- Na službi, Veličanstvo.
- Da dođete gospodine Taso.
- Razumem, Veličanstvo.
I Kralj, pruži mi ruku, krenu kroz hodnik u odaje kraljičine.

Pravi Rus

U tremu, na vratima ađutantske sobice, dočeka me pukovnik Laza:
- Jesi li bio kod Kralja?
- Jesam.
- Što te tako hitno zvao?
- Neke sitnice.
- Kakve?
- Ta, znaš, one policijske stvari.
I onako, govoreći u prolazu - izađoh iz Dvora.
2.
Posle jednog sahata posetio me je general Grabov.
Ušav u kancelariju pođe pravo k meni. Pomenu ime moje, pa svoje - pa se onda uze, po obligatnom ruskom običaju, da poljubi sa mnom. Uhvativ me obema rukama - ponavljaše nekoliko puta: bratac moj... Veoma ljubazan, prijatan, otvoren, iskren - pravi Rus. Mene prosto toliko iznenadi njegova ljubaznost i ako se toga dana prvi put videsmo...
- Zdravstvuj bratac, zdravstvuj...
- Zdravo gospodine generale.
- Zdravstvuj moj bratac. Slava Bogu! Nema više Milana u Srbiji. Jeto je veliko sčastije za Jego Veličestvo Korolja Aleksandra i za narod serbski.
- To je ruska zasluga.
- Jest... Hvala Bogu. Ne ne bojte se.
- Ne bojimo se mi nikoga...
- Milan ne sme više u Srbiju. Brige nemajte. Narod da ne strahuje. Slava Bogu!
Pa onda nastavi pričati o Kralju Aleksandru i o utiscima, koje je na-nj učinio. Hvalio je Kraljevu ljubaznost, osobitu bistrinu uma, inteligenciju, odlučnost...
Pa kako mu je Kralj potanko pričao o atentatu; kako je Kralj Milan sumnjičio na-nj (Grabova); kako mu je pokazivao fotografski snimak kuće generalove u Bukureštu, za koju se iznosilo da je u njoj spreman atentat protivu Kralja Milana itd.
(Nastaviće se)