Dvor more intriga

 BEŠE to jedne večeri u jesen 1900. godine.
U predsoblju Ministarstva nema publike da čeka, jer je čas prijema bio već održan pre podne. Svuda po kancelarijama tišina. Muva da proleti čula bi se.
Sedim za svojim stolom. I uzeh da razgledam sekretarske referate i gomile akata po raznim sporovima. U tom uđe dvorski žandarm i predade mi pismo ađutanta iz Dvora.
- Molim, gospodin načalnik, hitno - dodade donosilac, pošto najpre po vojnički otpozdravi.
- Po zapovesti Njegovog Veličanstva Kralja - pisaše mi dvorski dežurni - imam čast moliti vas da izvolite doći u Dvor u 5 3/4 po podne.
Pošto pročitah pismo, bacih pogled na kancelarijski sahat, koji iđaše uporedo sa onim u Dvoru. Određeni mi čas beše, dakle, već blizu. Samo još desetina minuta.
Napustih onda čitanje referata i akata, pa izađoh iz kancelarije.
Napolju pohladno, sumorno jesenje veče. Preko ministarskog dvorišta uputih se u Dvor. Kada uđoh u trem staroga Dvora, koga danas već više nema na onome mestu, dočeka me kapetan Hadžić na vratima one male, mnogim posetiocima poznate a svima ministrima tako prijatne ađutantske sobice:
- Njegovo Veličanstvo čeka na vas.
- Evo me, gospodine kapetane.
- Molim izvolite - reče to kapetan onom punom uslužnošću, kako su to već umeli ađutanti i ordonansi, obučeni u službi Kralju Milanu.
Livrejisani lakej otvori vrata na kabinetu Kraljevom.

Pišu gadosti

Ja uđoh. I zatekoh Kralja Aleksandra da stoji kraj pisaćeg stola. U desnoj ruci držaše pisaljku, a levom preturaše nekakve papire po stolu. Kada me opazi, okrete se meni. Pruži mi desnicu, da se rukuje. Ja ga pogledah. Oči mu svetle, lice bledo, celo mu držanje nekako nemirno, nervozno.
- Molim Veličanstvo - otpočeh ja.
- Sedite g. Taso - prihvati Kralj sa izrazom nekakvog velikog bola i tuge.
Ja sačekah da on sedne, pa se onda spustih i ja na stolicu kraj stola, prema njemu.
- Zvao sam opet zbog onih nesretnih paškvila - otpoče jetko Kralj. Dobijamo ih i ja i Kraljica. Išao sam u Smederevo da tamo u vinogradu koji dan u miru provedem. Pa su mi slali i tamo. Vratio sam se natrag, pa, evo, ne dadu mi ni ovde mira. Retko koji dan da prođe a da mi ne pišu. A što grde, to je užasno. Pa kakvi su samo izrazi. Što može biti gadniji, ja držim, da se njima ne služe ni amali, ni lađari...
- Takve napise nije trebalo ni iznositi pred lice Vašega Veličanstva - prihvatih. Ja sam o tom već govorio sa ministrom g. Lazom. A sa načelnikom pošta Stevom Popovićem imao sam dogovor da se sve paškvile koje dolaze na vas, vama ne pokazuju nego da se predaju upravniku policije na istragu.
- Hm, kako ne ide, treba i ja da znam...
- Molim Veličanstvo, takve zapise vi ne treba da čitate.
- Hm, zašto?
- Molim Veličanstvo, tako se radi i tamo na Zapadu. Takve prljavštine ne iznose se pred vladaoca. Nego se sva pošta predaje dvorskoj kancelariji, pa njeni šefovi odabiraju što će caru pokazati. O tome sam se i sam uverio u bečkoj i berlinskoj policiji kada sam tamo bio. Čak se kod njih ni audijencija u dvoru svakome ne daje dok se najpre direktor policije ne upita o licu koje pred cara želi izaći.
- Hm...
- Naravno, sve to ne pasuje za nas, u demokratskoj zemlji, gde svaki, ma ko bio, iz naroda hoće neposredno da razgovara sa svojim kraljem. Ali tek svako napisano đubre ne treba vama na oči iznositi.

Gnusne laži

A što molim vas, Veličanstvo, i da čitate kojekakve bljuvotine. To pišu podlaci, ljudi nevaspitani, pokvarenoga karaktera, koji ne smeju da izađu javno u borbu i kritiku, nego tajno, iz mraka, hoće da vas napadaju, grde, jer sigurno znaju da vas takvi nevaljali njihovi postupci jede i ljute...
- Eto, vidite, šta sam danas dobio. Hm, kako mogu otrpeti klevetu, jednu ovaku gnusobu, koju bacaju meni i Kraljici u lice...
I Kralj, govoreći to, pokaza mi rukom na razvijenu hartiju pred njim.
- Da vidite kakve sramne reči, kakve gadne stvari iznose na Kraljicu, na mene, pa i na mitropolita. To je užasno.
I Kralj govoreći te reči isprekidano, padaše sve u veću vatru.
- Neću to da trpim. Hoću da se krivac uhvati. Jest, ja znam i po kojim se to kućama radi i buškara. Jest, nema dana a da se u kući generala A... ne drže sastanci protivu mene i Kraljice. Još je to čovek, sram ga bilo, bajagi starinom prijatelj našoj dinastiji. Jest, jest. U njegovoj kući ja se iz dana u dan napadam. Gospođa generalica, ta nesretna žena, ne bira reči šta će sve gnusnoga i sramnoga na moj dvor slagati i izneti. Znam ja to.
- Molim Veličanstvo, može biti da se to tako samo iznosi na kuću generalovu. Njegova je gospođa kći najodanijeg i najvernijeg sluge domu Obrenovićevom...
- Ne, ne, ja imam o tome potpunog uverenja...
- Ako smem znati, molim Veličanstvo...
- Gospođa N... dostavila je to Kraljici...
- A molim, otkuda ona zna.
- Gospođa N... redovno ide u posetu generalici.
- Ah, gospođe beogradske - pomislih u sebi. Čime se vi još nećete baviti. Torokuše svetske. Pa ova milostiva gospođa napustila kuću, muža i decu, pa se odala špijunaži. Ide svojoj prijateljici, generalici, kod nje možda i sama prva izaziva ogovaranje, klevetanje, te sve što čuje i još nešto tome doda, pa trči te dostavlja Kraljici...
- Pa i to da se izvidi. To je kleveta koja se strogo kazni po zakonu. Jest, da se generalica pozove u policiju - nastavi Kralj.
- Molim pokorno, Veličanstvo. Manite se toga. Ko će još sve hvatati i istraživati šta besposlene beogradske žene po žurovima benetaju.
- Ima za to i svedoka, jest, i svedoka.
(Nastaviće se)