Zavera ili spletka

 PRVI glas o oficirskoj zaveri protivu Kralja Aleksandra pao je o Božiću 1901. godine.
Onih dana, jedan od mlađih oficira, koji je bio na službi u unutrašnjosti, beše došao na odsustvo svojima u Beograd, da tu provede božićne praznike. Onako u razgovoru, taj oficir ispriča svome drugu kako se među oficirima sprema zavera protivu Kralja Aleksandra i Kraljice Drage. Ne zna, veli, za druge, ali zna nasigurno, da su u toj zaveri: poručnici A, P. i L. Prvi je bliski rođak Genčiću, a drugi je sin jednoga penzionera i velikog prijatelja Genčićevog. Treći je opet jako odan Genčiću.
Posle ovoga onaj oficir javi se na raport ministru vojnom, pukovniku V. Antoniću, te mu saopšti - šta je sve čuo. Kazao je da su i njega oni oficiri nudili da uđe u zaveru. Dodao je da zaverenici još misle, šta da učine sa Kraljem: da li i njega da ubiju ili samo da ga proteraju. Pa su se sklonili, da to pitanje reše na posletku, kada društvo zavereničko ojača.
Naravno o ovome raportu izveste i Kralja, ali ni Kralj ni ministar vojni nisu poklanjali vere ovom otkriću. Pa onda ni vojne vlasti nisu ništa preduzimale.
Sutradan, na običnom raportu, u Dvoru, Kralj je naredio Upravniku Beograda samo ovo:
- Dostavljeno mi je - rekao je Kralj - da su neki oficiri na višem kursu, a naročito A, P. i L. sklopili nekakvu zaveru protivu mene. Po onome kako je to otkriveno Antoniću, meni ta zavera pre izgleda na kakvu detinjariju. Neko, koga su imenovani oficiri nudili u svoje društvo, prokazao je, da postoji zavera protivu mene, ali zbog čega i u kojoj celji, ni sami zaverenici ne znaju. Kada su ovoga ponudili da u njihovo društvo uđe i kad ih je ovaj zapitao: šta nameravaju sa mnom učiniti - oni su odgovorili da to još nisu odlučili, već da će to rešiti, kada se što više zaverenika u zaveru angažuju. Tako se zavere ne sklapaju. Možda je to kakva spletka. Nego, vi opet možete obratiti pažnju na ove pojave.

Nešto šuška

POČETKOM 1902. godine, mnogi oficiri iz beogradskog garnizona počeli su dobijati štampana, anonimna pisma kratke sadržine.
U njima se obično pominjalo: Otadžbina je u opasnosti. Budite spremni da prihvatite događaj, koji će se uskoro desiti na veliku sreću Srbije. Pisma su nosila žig poštanske stanice u Inđiji.
Uskoro zatim, 20. februara, desio se onaj Alavantićev upad u Šapcu, koji je, kao što je poznato, izazvao razna nagađanja i tumačenja.
Izgleda da je tada i ondašnja vlada počela da sumnja. Osetila je da se nešto šuška, da se nešto priprema, pa je nastala da i ona nešto uradi za - Kralja. Načula je da se nešto među oficirima udešava. Javilo se za neke antidinastične proklamacije, bombe, revolvere i noževe.
I prvi korak najviše vlasti na koga da se krene?
Nikud dalje i ni na kog drugog nego na osoblje - predsednika ministarstva Miše Vujića!
Izgleda, bez njegova znanja, njegove kolege narede, da se spremi napad, da se neprijatelji dinastije uhvate. Nabave se čekići, burgije, kalauzi. Samo se čekao zgodni čas.
I doista jedne letnje noći 1902. godine u 11 sahati, ondašnji ministar policije u društvu sa Upravnikom Beograda i jednim članom glavne policije, popnu se nečujno, lagano, na gornji sprat ministarstva spoljnih poslova. Vrata su bila kao obično zatvorena. Oni pootvaraju i kancelarijske fioke, ali u njima ne nađu ni proklamacija, ni revolvera.
To je bila prva istraga, koja je, kao što se vidi, prošla bez ikakvog rezultata.
Glas da oficiri spremaju na sigurno zaveru protivu Kralja i Kraljice, širio je se sve više i više. O tome se je već počelo u veliko pronositi u publici, na žurovima i sastancima.

Prazni strah

UPRAVNIK Beograda, odilazeći na raport Kralju, skretao mu je više puta pažnju na te glasove. Osem toga, pojedini Kraljevi prijatelji išli su mu i lično, da ga na opasnost opomenu. Ali se je Kralj, na nesreću svoju, držao samo mnjenja dvojice svojih generala. Cincar-Markovića i Laze Petrovića.
- To je, Veličanstvo, samo prazan strah plašljivih prijatelja - govorio je Kralju predsednik ministarstva Cincar-Marković. Molim Vas, da ne sumnjate u odanost vaših oficira. Ima nekoliko mladih usijanih glava, kao i u svakoj drugoj vojsci, ali će se s vremenom i oni rashladiti i umiriti.
- Molim Vas, gospodine Upravniče - rekao je general Maršićaninu. Gledajte vi vaše kaputaše, građane, a ostavite na miru oficirske mundire.
- Jest. Jest. Gledaj ti tamo po varoši šta imaš, a nemoj puniti Kralju glavu o nekakvim zaverama - rekao je prvi ađutant general Laza Petrović.
Ovakvi govori bili su ne jedan put, nego više puta u Dvoru. I kad se god povela reč o oficirima, Kralj je uvek prilazio Cincar-
-Markoviću i Lazi Petroviću - verujući nasigurno, da su mu oficiri odani i da je sve to prosta kleveta, što se sumnja na njih podiže.
Međutim zavera među oficirima rasla je sve više i više. Svakim danom prilazio joj je sve veći broj, naročito mladih ljudi, poručnika i potporučnika.
Neki od zaverenika bili su čak toliko kuražni, da svoju mržnju i svoje planove nisu krili ni od svojih prijatelja, civilaša. Neki su i javno pretili. Zna se slučaj, da su pred dvorskim ulaskom sa Batal-džamije, dva oficira, čak u prisustvu Živka, služitelja dvorskog, vodili razgovore:
- Ama ja mislim da bi bolje bilo proterati ih - rekao je prvi oficir.
- Kakvo proterivanje! jesi li lud. A ako se vrate gde bismo mi onda. Nema tu druge nego pobiti ih - odgovorio je onaj drugi oficir.
Razgovor ovih oficira Živko je odmah saopštio generalu Lazi, ali ovaj po ovome nije našao za nužno, da što dalje preduzima.
(Nastaviće se)