Velika partija ruleta

 KASTRO je postao mora za Kenedija. Negde u jesen 1961. godine njemu su u Beloj kući predstavili tajni plan „Mungos“. Cilj te operacije je bio obaranje i likvidacija kubanskog vođe, ali ne uz pomoć kubanskih emigranata i parcijalno, kako je rađeno prethodne godine, nego mnogo ozbiljnije sa direktnim angažovanjem Amerike.
Kuba je već tada bila isključena iz Organizacije američkih država. Usledio je prekid diplomatskih odnosa dve zemlje, a onda i ekonomska blokada ostrva koja i danas traje. U Zalivu svinja Kastro je izvukao živu glavu i odbranio revoluciju, ali ništa nije bilo rešeno. On sam je bio izložen pokušajima atentata, a njegova zemlja žestokim pritiscima, pretnjama i subverzijama.
I dok su u Vašingtonu razrađivali zavereničku operaciju „Mungos“, koju je nadgledao lično Kenedijev brat Robert, Kastro je tražio slamku spasa. On je znao da nova invazija, koja visi u vazduhu, neće biti ni nalik onom što se dešavalo u Zalivu svinja. Očito nije bilo drugog spasa nego da se traži pomoć od Moskve. Hladni rat je bio u punom jeku, pa je to pogodovalo Kastru da nađe zaštitnika i da plati traženu cenu - da Kubu prikloni sovjetskom bloku.
MOĆNI sovjetski vođa Nikita Hruščov sazvao je 20. maja 1962. godine u Kremlju uži skup saradnika. Bili su tu Mikojan, ministar odbrane Malinovski, šef ruske diplomatje Gromiko i još nekoliko generala. Hruščov se obratio Alekseju Aleksejevu, koji je upravo došao sa Kube gde je bio u diplomatskoj službi.
„Mi smo, rekao je Hruščov, na putu da donesemo odluku da na Kubi instaliramo rakete srednjeg dometa na atomski pogon. Kako će Kastro na to reagovati, druže Aleksejev?“
„Biće zaprepašćen, a kako će reagovati ne znam“, kazao je Aleksejev.
Četiri dana kasnije, Kremlj je na Kubu poslao tajnu delegaciju koju je predvodio general Sergej Birjuzov. Stvar je utanačena. Kastro, ipak, nije bio užasnut. Sovjetske rakete su za njega bile poslednja slamka spasa u strahu od američke invazije.
A onda je na Kubu počelo da stiže sovjetsko naoružanje, borbeni avioni, protivvazdušne rakete, vojni savetnici, a na kraju i rakete srednjeg dometa sa atomskim glavama.
Amerikanci su znali da na Kubu stiže oružje, ali su ih Rusi uveravali da je to taktičko, odbrambeno naoružanje.
Tako je bilo do početka oktobra. A onda je krenula „oktobarska raketna kriza“, koja je svet dovela na ivicu nuklearnog rata.
Amerikanci su 14. oktobra, uz pomoć špijunskih aviona, otkrili i snimili sovjetske rakete i rampe ze njihovo lansiranje.
Kada su pred Kenedija dva dana kasnije na sto stigli snimci sa Kube, bio je besan i zaprepašćen: „Pa, Hruščov nas je sve vreme lagao...“
NEDELjU dana kasnije u Belu kuću je stigao ministar Gromiko. Kenedi je razgovarao sa njim pola sata, ali se ništa nije dogodilo. Kada je ispratio gosta, pozvao je najbliže saradnike u Ovalni salon i kazao im: „Odavno nisam čuo čoveka da tako bezočno laže i gleda vas u oči...“
U ponedeljak, 20 oktobra, Kenedi se obratio naciji i saopštio istinu. Rekao je da je uspostavljena vojna blokada Kube, da Vašington traži povlačenje svih sovjetskih raketa sa kubanskog ostrva i da će u slučaju da sa Kube bude ispaljena i jedna raketa na Ameriku ili bilo koju zemlju zapada, Amerika uzvratiti atomskim udarom protiv istočnog bloka, uključujući tu i sam Sovjetski Savez.
Svet je bio užasnut. U tom trenutku igrana je velika igra pokera utroje - između Kenedija, Hruščova i Kastra. Ovaj poslednji se u tome nije mnogo pitao, ali je i preko najmanjeg incidenta mogao da zapali fitilj katastrofe.
Kastro je tih dana, tvrd i osion, kakvim ga je Bog dao, slao Hruščovu poruke da ne popusti, „pa makar Kuba bila prva spržena u tom ratu.“
Za Kenedija bili su to trenuci biti ili ne biti. Posle debakla u Zalivu svinja, neuspeh u ovom slučaju za njega bi bio ravan katastrofi. Na raketama je polagao državnički ispit.
Ali, spasao ga je Hruščov. I njegova odlučnost da zaigra na kartu rata. Hruščov je odgovorio Kenediju da pristaje da povuče atomske rakete sa Kube, ali pod uslovom da se SAD obavežu da će ukinuti vojnu blokadu i ostaviti Kubu na miru i da povuku svoje atomske rakete „Jupiter“ instalirane u Turskoj, Rusiji pod prozorom. Hruščov je čak pristao da se formira tim stručnjaka UN koji će nadgledati povlačenje ruskih raketa sa Kube.
Svet je odahnuo. Hruščov se pokazao kao razumni mirotvorac, a Kenedi je spasao svoju državničku glavu.
A Kastro? Računice koje su počele da se svode posle te strašne krize, pokazale su da je u toj partiji pokera najslabiji igrač, ipak, najbolje prošao. Kastro je preko raketne krize dobio garanciju da će ga Amerika ostaviti na miru, da neće biti američke invazije na Kubu.
Kanedi je posle te krize, onako kako je vodio i kako je završio, ipak položio državnički ispit na način koji nisu mogli da mu osporavaju ni njegovi najljući neprijatelji.

NIKITA, NIKITA
KUBANSKI hroničari su zabeležili da je Kastro, kada je čuo da je Hruščov popustio, da povlači rakete, bio ljut kao ris.
„Kurvin sin. Kopile...“, siktao je, hodajući nervozno u društvu svojih saradnika.
Sledili su ga i Kubanci, koji možda nisu ni shvatali prave domete krize, pa su izašli na ulice da kliču protiv Hruščova:
„Nikita, Nikita, što se jednom pokloni, ne uzima se“.
Nisu shvatali da to i nije bio poklon, nego čista hladnoratovska igra preko kubanskih leđa.

Nastaviće se