Agilni mlađi brat

 POČETKOM tridesetih godina u Kini je živelo oko 400 miliona ljudi, ali je po svojoj industrijskoj proizvodnji zemlja bila iza Belgije, da se ne govori o većim evropskim državama.
Guomindang je bio nesposoban da zemlju pokrene iz apatije, a iluzije su izgubili ne samo članovi ove partije već i obični ljudi. Oni su videli kako je, došavši na vlast, guomintanška partija promenila svoju prirodu. Sada su u njoj glavnu reč imali novi članovi partije, ponikli u birokratskim, militarističkim i finansijskim krugovima.
Čak se ni Čang Kajšek više nije mogao sa sigurnošću osloniti na partiju koja je iznutra bila korumpirana i moralno osakaćena. Ponovo je postao aktuelan moto iz imperatorskih vremena: postati funkcioner vlasti i obogatiti se. Vlast i lično bogaćenje išli su ruku-podruku.
O razmerama korupcije samo delimično govore zvanični podaci iz tog perioda. Od 1931. do 1937. godine pred parlamentarnom komisijom našlo se 69.500 prijavljenih slučajeva korupcije u koju su bili umešani zvanični državni funkcioneri. Od tog broja, komisija je prihvatila da prouči samo 1.800; krivim je proglašeno 214 funkcionera, 41 od njih je blago kažnjen, a samo 13 je faktički otpušteno sa posla. Ukupan rezultat: od 69.500 osumnjičenih, kažnjeno je samo 13 ljudi.
I SAM Čang je vladao u tom, dobro poznatom, stilu korumpiranih moćnika. Njegova porodica bila je među najbogatijim u zemlji. Početkom tridesetih godina on je formirao i vlastitu vojnu organizaciju, po ugledu na Hitlerove i Musolinijeve fašističke udarne jedinice. Izabrao je nekoliko hiljada najodanijih oficira i organizovao „plave košulje“, neku vrstu lične armije koja je bila pandan fašističkim „crnim košuljama“.
To je bilo vreme kada je Čang već raskinuo saradnju sa Kominternom, iako su kontakti sa zvaničnom Moskvom bili nastavljeni. Kao novi partner u prvi plan je izbila Nemačka čija je iskustva Čang nameravao da koristi. U Kinu su stigli nemački privredni i finansijski stručnjaci, a nemački vojni savetnici zauzeli su mesto koje su nekada imali sovjetski oficiri. Ko zna kako bi se istorija u ovom delu sveta razvijala da se u međuvremenu Nemačka nije okrenula Japanu i Rusiji pa je Kina bila gurnuta u stranu.
U stvari, Japan je još početkom veka dao do znanja da se Kina nalazi u sferi njegovih geostrateških interesa i da Nemačka nema tu šta da traži. „Japanski faktor“ je zbog toga bio nezaobilazan deo svake kineske političke garniture.
ODNOS dve velike zemlje na Dalekom istoku nikada nije bio jednostavan i jednosmeran. Japan je dugo godina bio ubežište za kineske protivnike vladajuće Čing dinastije, a i kasnije kada je ona srušena i na čelo došao general Juan Šikai, u Japanu je hiljade kineskih studenata učilo, ali je ipak to bio neravnopravan odnos: nije bilo iskrenog prijateljstva i poverenja. Japan, sa svojim brzim modernim razvojem, ponašao se prema Kini kao mlađi, inteligentniji i energičniji brat, prema starijem koji je trom, lenj i nesposoban.
Bio je to, u stvari, izraz težnje nove japanske vladajuće klase koja nije podnosila rivale u Aziji. Pobedonosni japanski ratovi sa Kinom (1895) i sa Rusijom (1905) samo su ojačali takve aspiracije.
Već posle pobede nad carskom Rusijom, Japan je proširio svoju faktičku dominaciju nad Mandžurijom, velikom provincijom na severoistoku Kine. Od 1900. do 1930. godine broj stanovnika ovde je povećan od 17 na 34 miliona, pretežno Kineza, ali je došlo i 250.000 Japanaca.
Japan je izvršio invaziju Mandžurije 1931. i time započeo novu okupaciju Kine. Ovaj region Tokio je posmatrao kao sirovinski i industrijski deo vlastite nacionalne ekonomije. Mandžurija je bila bogata ugljem, naftom i železnom rudom, upravo onim sirovinama koje su japanskoj industriji i sve opasnijoj vojnoj mašineriji bili potrebni. Sa ostrva Tajvan, koje je Japan takođe okupirao, stizala je hrana, pre svega pirinač.
Čang Kajšek, koji je na jugu i u centralnim delovima Kine učvršćivao svoju vlast, nije imao ni snage ni želje da se otvoreno suprotstavi japanskom nadiranju. Osim toga nije mogao da ratuje na dva fronta.

NOVI CAR
KRAJEM 1931. Japan je iskoristio provokativno podmetanje bombe na železničkoj stanici u Mukdenu, glavnom gradu Mandžurije, pa je okupirao čitavu provinciju. U martu sledeće godine pobednici su proklamovali novu državu - Manđuko i doveli na presto poslednjeg kineskog cara Pu Jia. On je tada imao 27 godina i bio je puka marioneta u japanskim rukama.
(Nastaviće se)