Mao kreće u gerilu

 ČANG Kajšek je intuitivno shvatio sa koje strane mu preti najveća opasnost. Mao Cetung je u njegovim očima bio fiksiran kao glavni neprijatelj, iako Mao tada još nije imao ni izdaleka takvu moć koju će kasnije steći.
Mao je tih godina, u stvari, i sam prolazio kroz velike teškoće. Njegova politička linija razlikovala se od većine u komunističkom rukovodstvu, koje je i dalje bilo pod direktnim uticajem Kominterne i Staljina. Za razliku od većine, koja je i dalje insistirala na pobunama u velikim gradovima i industrijskim centrima (po ugledu na Oktobarsku revoluciju), Mao je prednost davao selu i ogromnoj seljačkoj masi. U tome se potvrđivala njegova veza sa kineskom realnošću i odsustvo dogmatskog prihvatanja “sovjetskog iskustva”.
Mao, koji je u vreme saradnje komunista i Guomindanga jedno vreme bio kandidat za člana Centralnog komiteta Čang Kajšekove partije, odmetnuo se u planinske delove Kine još 1928, gde je ubrzo formirao svoju slobodnu “sovjetsku teritoriju”. U pomoć mu je ubrzo stigao i Džu De, vođa neuspele vojne pobune u Nanćangu, sa kojim je zajednički formirao kinesku Crvenu armiju. Džu je bio komandant, a Mao politički komesar čuvene Četvrte crvene armije.
Čang Kajšek je nekoliko puta slao svoje jedinice protiv komunista koji su bili u planinskim delovima na granici Hunana i Điangsi provincije. U prvim pokušajima, njegovi vojnici su doživljavali poraze: Crvena armija je imala uporište među seljacima, primenjivala je partizansku taktiku ratovanja i za guomintangške jedinice bila je praktično neuhvatljiva.
SITUACIJA se dramatično promenila dolaskom nemačkih vojnih savetnika, uz čiju pomoć su trupe Čang Kajšeka sprovele taktiku opkoljavanja i uništavanja Maovih jedinica.
U tim okolnostima, Mao je sa 100.000 ljudi (85.000 vojnika i 15.000 vladinih i partijskih funkcionera, koji su se kod njega sklonili pred belim terorom Čang Kajšeka), krenuo na legendarni Dugi marš. Posle godinu dana, između dva oktobra 1934. i 1935. godine, na cilj u Jenan stiglo je samo 8.000 a neki kažu tek 4.000 ljudi. Ali, revolucija je mogla da bude nastavljena.
Dugi marš je spasao Mao Cetunga i Komunističku partiju Kine. I Revoluciju, naravno. Imajući u vidu te napore, žrtve, poraze i pobede, Mao je kasnije govorio da “Revolucija nije ispijanje čaja”.
Šta je prethodilo Dugom maršu?
U jesen 1933. Čang Kajšek je preduzeo masovni napad na Crvenu armiju, koja je bila ulogorena u provinciji Điangsi i Fuđijen. Guomindang je primio iskusnog vojnog savetnika, nemačkog generala Hansa fon Sekta, koji je sugerisao da Čangova armija ne preduzima frontalni napad na Maove borce, već da ih opkoljava, prekida im komunikacije i izgladnjuje.
U TOM momentu Čang je imao pod oružjem 500.000 vojnika, koji su opkolili Maove snage u provinciji Điangsi. Snage Guomindanga su napredovale postepeno, korak po korak, njihov cilj je bio potpuno uništavanje protivnika, ali ne u direktnim sukobima već izgladnjavanjem i odsecanjem puteva za izlaz iz obruča.
Nemački general je bio školovan vojnik i njegova strategija je davala rezultate. Tokom 12 meseci Maovi borci su izgubili polovinu teritorije koju su držali i oko 60.000 ljudi.
Crvena armija tada je promenila taktiku. Uprkos protivljenju Mao Cetunga, predstavnik Kominterne Oto Braun nametnuo je taktiku frontalnih sukoba sa Guomindangom. On je optužio Mao Cetunga da je njegovom krivicom izgubljena značajna teritorija i da su stradali mnogi borci Crvene armije.
Mao je izbačen iz Centralnog komiteta partije i udaljen od vojnog odlučivanja. Na njegovu stranu stali su samo najodaniji, među kojima i Deng Hsiaoping.

DUGI MARŠ
Za kineske komuniste Dugi marš je prerastao u legendu, nešto kao biblijski Mojsijev put u potrazi za obećanom zemljom. Između dva oktobra 1934. i 1935, Maovi borci prešli su 10.500 kilometara.
Za to vreme svi su se uglavnom hranili iz istog kazana, od seljaka nisu otimali već su plaćali hranu, za krađu ili silovanje streljalo se na licu mesta. Snaga revolucije ležala je i u moralu njenih kadrova. U staroj Kini se govorilo da se od dobrog čelika ne prave ekseri, niti od dobrog čoveka vojnici. Mao je pokušao da ispravi tu staru istinu - moralno ponašanje Crvene armije bilo je na visini. Tokom Dugog marša održana je istorijska partijska konferencija u mesti Cunđi. Mao je izabran za predsednika komande, koja je donosila najznačajnije odluke. Od toga momenta pa narednu 41 godinu, sve do smrti, Mao Cetunga su oslovljavali isključivo kao predsednika,čak i onda kad nije imao funkciju predsednika.
(Nastaviće se)