Država iz tri dela

 U JULU 1937. Japan je počeo masovnu ofanzivu u Kini. Išao je putevima kojim su pre više vekova prošli Manću osvajači kada su proterali Ming dinastiju i ustoličili se u Pekingu.
Pre toga je Čang Kajšek vodio tajne pregovore sa predstavnikom japanske vlade koja je od Kineza tražila niz novih ustupaka: da se prekine bojkot japanske robe, da se priznaju posebni interesi Japana u Kini, da se formira zajednički front na severu protiv SSSR, da se prihvate japanski savetnici u Čangovoj vojsci, industriji, itd. Generalisimus nije mogao da pristane na takve ultimatume. Uostalom, već je imao sporazum sa komunistima o zajedničkoj borbi protiv Japanaca. Tačnije, imao je komuniste za vratom.
Masovni napad japanskih trupa počeo je posle sukoba na mostu Marka Pola, pored Pekinga. Tu je bilo mnogo žrtava sa obe strane i Tokio je to ocenio kao dobar povod za rat širokih razmera: japanska agresija mogla je da se razvije u punoj snazi.
Čangove trupe, koje su bile brojnije, ali mnogo slabije naoružane od Japanaca i bez rešenosti da se energično suprotstave, povukle su se iz Pekinga, a zatim i iz drugih većih gradova. Ozbiljniji otpor pružen je u Šangaju, ali je i on, posle tri meseca opsade, pao u japanske ruke. Do kraja godine okupatori su ušli i u sedište Čang Kajšekove vlade - Nanking. Iz tog perioda zabeležena su neviđena zverstva nad lokalnim stanovništvom: masakrirano je oko 200.000 ljudi, što Kinezi nikada nisu zaboravili.
PoČetkom sledeće godine okupiran je i Vuhan, zatim više luka na istočnoj obali, i dobar deo teritorije uz Jangce. Japan je sada držao sve glavne industrijske centre i obezbeđivao je komunikaciju među njima. Sa vojnog stanovišta, Čang Kajšekova Kina je izgubila rat, ali generalisimus to nije želeo da prizna. Kina je ogromna i uvek se nađe teritorija gde neprijatelj ne može da dođe, ili nema interesa da dođe.
Čang je koristio staru kinesku taktiku „koristi prostor da bi dobio na vremenu“. Njegove jedinice su se polako povlačile prema zapadu zemlje, a cilj je bio grad Čungćing, u blizini mesta Tri klisure, na Jangceu. U kineskom narodu su Tri klisure poznate od davnina, gotovo kao Kineski zid.
Tako je Čungćing postao novo sedište Čangove vlade, ali je on, u stvari, bio izbeglica u vlastitoj zemlji. Egzodus njegovih jedinica bio je praćen mnogim žrtvama i besmislenim postupcima, od kojih je stradalo stanovništvo. To govori o tome da je Čang Kajšek počeo da gubi osećaj za realnost. Na primer, naredio je da armija poruši nasipe na Žutoj reci, kako bi se sprečio ulazak japanskih jedinica u Henan. Voda je poplavila stotine gradova, hiljade sela, desetine hiljada ljudi je izgubilo život. Čang kao da se rukovodio parolom „posle mene - potop“. Bila je to jedna od najvećih katastrofa u kineskoj istoriji, izazvana ljudskom rukom. Ipak, japanska armija nije bila zaustavljena.
Zajedno sa jedinicama kineske vlade, povlačile su se i stotine hiljada ljudi. U Čungćing i druga mesta u zapadnom Sičuanu, preseljeni su i poznati kineski univerziteti iz Pekinga i Šangaja, sa hiljadama studenata i profesora. Razmontirana su mnoga industrijska postrojenja i sa istoka prebačena na zapad Kine, dalje od okupatora. Bio je to, po mnogo čemu, egzodus biblijskih razmera.
Japanci su u Pekingu, Nankingu i drugim mestima obrazovali svoje marionetske vlade. U Nankingu, na primer, na njihovu stranu prešao je i stari rival Čang Kajšeka, svojevremeno bliski saradnik Sun Jatsena, Vang Đingvei. Ali i on je bio samo pion u japanskim rukama.
Kina je u stvari sada bila podeljena na tri dela: „okupirana Kina“ pod Japanom, „slobodna Kina“ pod Čang Kajšekom i „crvena Kina“ pod Mao Cetungom. Ova poslednja zauzimala je najmanji deo teritorije, pa ipak će vremenom, za budućnost čitave Kine, imati odlučujući značaj.
U Čungćing su ubrzo počele da stižu zapadne misije, Čang je imao podršku velikih sila ali su se one izgleda brzo uverile u to da, suprotno ratnim izjavama, guomindanška vlada nema nikakve planove o kontraofanzivi protiv Japana. Objektivni posmatrači su uočavali da su Čangove trupe preživele glavni udar, ali da su desetkovane u sukobima sa mnogo opremljenijom i disciplinovanijom japanskom soldateskom. Japan je krenuo u osvajanje Azije i, kao i Hitlera u Evropi, niko ga nije mogao zaustaviti.
Jedinice Mao Cetunga, iako formalno priključene Čang Kajšekovoj armiji posle sporazuma u Hsianu, i dalje su bile samostalne, primenjivale su taktiku izbegavanja frontalnih sukoba sa Japancima i sačuvale svoje glavne efektive.
(Nastaviće se)