Mao neće pomirenje

 MAOVA naredba vojnim komandantima i borcima, iz aprila 1945. godine, govori da treba da krenu u napad hrabro i da odlučno i potpuno unište neprijatelje unutar kineskih granica. Ratne zločince treba privesti pravdi, a posebna pažnja skrenuta je na hapšenje "glavnog bandita Čang Kajšeka".
Nekoliko dana kasnije dato je novo uputstvo u kome se skreće pažnja da treba zaštititi imovinu, gradove, fabrike, bolnice, škole, prihvatiti sve guomintanške funkcionere, oficire i vojnike, izuzev ratnih zločinaca, zaštiti sve privatne vlasnike fabrika i obezbediti im učešće u dobiti, izuzev velikih kapitalista koji su bili pod upravom Čang Kajšekove administracije.
Mao je nastavljao sa vojnim prodorom, ali i sa revolucijom. U toku je bila faza "nove demokratije". Komunistički lider se nije osvrtao na upozorenja Staljina: niti se zaustavio na Jangceu, niti je promenio unutrašnji kurs. Svoj Rubikon Mao je prešao.
Nema potvrde da je Čang Kajšek bio u toku ove neuspešne Staljinove intervencije, ali se to može ipak pretpostaviti. Uz njegovu vladu bio je stalno i sovjetski ambasador u Kini, povlačio se s njom, pa i onda kada su ga napustili svi drugi ambasadori zapadnih zemalja. Sovjetski ambasador bio je ustvari poslednji visoki diplomata koji je Čang Kajšeku poželeo sretan put na - Tajvan.
Mao se kasnije žalio francuskom piscu i ministru Andreu Malrou: "Sovjetska osećanja su tamo gde je Čang".
Uprkos sovjetskim osećanjima - reč je naravno bila samo o državnim interesima - Mao je u jednoj naredbi izričito naglasio da treba posvetiti specijalnu pažnju hapšenju banditskog šefa Čang Kajšeka. Terminologija je tipično kineska i ona datira još iz imperijalnih vremena: svako ko se suprotstavlja najvišoj vlasti u zemlji, a takvu vlast je Mao već imao, nazivan je - banditom.
Vojno poražen, sa armijom koja je razbijena (od septembra 1948. do januara 1949. godine komunisti su razbili 12 Čangovih armija sa 149 divizija) Čang je bio izgubljen čovek. Nije izvesno da je bio svestan činjenice da je njegova toliko brojna armija doživela možda najveći vojni poraz u istoriji. Pretio je da će, kao nekada protiv japanskih osvajača, porušiti nasipe i brane na Jangceu čije vode bi sigurno potopile desetine hiljada sela, a uništavanje zemljišta i letine izazvalo bi smrt od gladi milion ljudi.
Ali, to su bile ipak samo prazne reči. Umesto svega toga, Čang Kajšek je pobegao na Tajvan. Možda se u tim trenucima setio jednog davnog obećanja koje je dao svojoj drugoj supruzi pre nego što ju je otpremio na petogodišnje studije" u SAD. Bilo je to još 1927. godine kada je Čang nameravao da se oženi, iz bogate porodice Sung. Obećao je svojoj tadašnjoj supruzi da će njihov raskid trajati samo pet godina i da će posle toga oni nastaviti bračnu zajednicu.
Nije mu verovala pa se Čang okrenuo prema statui Bude i bacio se na kolena: “Ako ne ispunim ovo obećanje, neka me veliki Buda kazni, neka zbaci moju vladu i neka meni ne dozvoli da se ikada vratim u Kinu”.
Izgleda da ga je veliki Buda čuo: Čang Kajšek se više nikada nije vratio na kinesku obalu.
Desetog decembra 1949. godine u Ćengduu, glavnom gradu Sečuana, Čang Kajšek se ukrcao u avion: jedino mesto gde je mogao bezbedno da sleti bilo je ostrvo Tajvan. Ogromna teritorija Kine, izuzev Tibeta i Tajvana, bila je već pod vlašću Mao Cetungovih komunista. Pre toga, Čang je gotovo dva meseca putovao avionom tražeći sigurno utočište u nekom od centara južne Kine. Nigde ga nije našao, a ponekad je bežao svega nekoliko sati pre nego što će aerodrom zauzeti “crveni”.
Za Čangom je bila raspisana poternica kao za “banditom koga treba uhapsiti”. U avionu za Tajvan, sa najbližim saradnicima i američkim savetnicima, on je mogao samo da žali što svojevremeno nije prihvatio inicijativu američkog predsednika Trumana o pomirenju guomindangovaca i komunista. Možda je to bila poslednja šansa da se održi na vlasti? Ali, za mir kao i za rat potrebne su dve strane. Ni Mao nije bio raspoložen za pomirenje. Zašto da deli vlast kada su njegove jedinice preplavile Kinu?
Kraj