Sinovi u dve vojske

 U FELjTONU koji započinjemo objavićemo najinteresantnije delove iz knjige "General Draža i opšta istorija četničkog pokreta", autora Miloslava Samardžića. U ovom izdanju, inače petom po redu tomu, koje uskoro izlazi iz štampe, Samardžić piše o stradanjima porodice Dragoljuba Mihailovića, kako tokom ratnih, tako i tokom burnih poratnih godina, o "deset Dražinih zapovesti" u gerilskom ratovanju, ali i o istini i lažima, o zlodelima i žrtvama četnika širom Srbije

U PORODIČNOJ kući, u Bregalničkoj ulici broj 24 u Beogradu, aprila 1941. godine živeli su Dražina žena Jelica, sinovi Branko (1921) i Vojislav (1924) i ćerka Gordana (1927). Kako se posle Aprilskog rata o Draži ništa nije čulo, Jelica je pokušavala da ga nađe preko Crvenog krsta. Neizvesnost je trajala do juna meseca, kada se on, preko kurira, javio sa Ravne gore.
Kod oca je prvi otišao Branko, početkom oktobra 1941. godine. Dražin ađutant, poručnik Jakša Đelević, piše da se on nikome nije službeno javio. Posle nekog vremena, počeo je da se žali na lošu hranu i neudoban smeštaj, "iako je on Dražin sin". Đeleviću nije poznato da li je ovo neko preneo Draži, ali on to nije učinio, ne želeći da se upušta "u stvari čisto lične ili porodične prirode". Nešto kasnije, Branko je tražio od Đelevića da se pusti jedan od uhvaćenih partizana, iz grupe koja se nalazila ispred Sudskog odeljenja. "On daje svoju časnu reč, tvrdeći da dotični, koga on zna iz Beograda, nije komunista", navodi Đelević.
Taj partizan je već bio ispitan. Nije mu nađena krivica i trebalo ga je odvesti do Ljiga i pustiti na slobodu, što je posle nekoliko dana i učinjeno. Sa njim je otišao i Branko, "isto onako kako je i došao: niti se kome javio, niti se sa kim iz Štaba pozdravio", navodi Đelević.
Mnogo godina kasnije, Branko Mihailović je izjavio da je taj partizan bio Duško Jovanović, koga je poznavao kao jednog od rukovodilaca Saveza komunističke omladine (Skoj) iz Beograda. Odveo ga je do prestonice, preko Ljiga, ali onda je on postao agent Specijalne policije. Pri kraju rata pokušao je da promeni stranu, međutim, Nemci su ga otkrili i streljali.
BRANKO je odmah po izbijanju rata postao član Skoja. ''Ja sam još kao srednjoškolac, neposredno pred rat, bio zahvaćen tim takozvanim naprednim pokretom. Primljen sam u Skoj 1941. godine, pre nego što se za pokret moga oca i znalo... Bio sam inficiran, indoktriniran... To ima da se otkija dok ne prođe'', njegove su reči.
Brankovo društvo iz gimnazije, koje je palo pod uticaj komunista, ponajviše zbog romana Nikolaja Ostrovskog "Kako se kalio čelik", po pravilu su činila deca iz dobrostojećih kuća. Bili su takozvani salonski komunisti. Svi iz tog društva stradali su u ratu, ili su posle Rezolucije Informbiroa 1948. godine dospeli na Goli otok, tako da, kada su se ponovo našli u Beogradu, niko više nije bio član Komunističke partije.
Uz napomenu da nije stigao da upozna oca, jer ga je služba često odvodila daleko od Beograda, Branko je za Dražu rekao: "On je za mene uvek bio veliki čovek, pa tek onda otac".
Nešto posle Branka, na Ravnu goru dolazi Dražin mlađi sin, Vojislav. Poručnik Đelević ovako opisuje prvi susret sa njim:
- Pozdravismo se. On se odmah predstavi:
"Ja sam Vojislav Mihailović. Želeo bih da razgovaram sa komandantom."
"Valjda sa ocem", rekoh.
"Molim vas, ja hoću da razgovaram sa komandantom, ne sa ocem. On je svima nama komandant. Ja sam došao da se borim, kao i vi ostali."
Opisujući Vojislava biranim rečima, Đelević navodi šta se potom dešavalo:
- POSLE izvesnog vremena, Draža je pozvao mene i Božu Perovića, narednika-vodnika, komandanta Podoficirske grupe, tj. Dražine lične pratnje. Naredio je Boži, a posredno i meni: da se s Vojislavom ima postupati kao sa svakim drugim nepunoletnim dobrovoljcem, da ga Boža nauči rukovanju oružjem, bombama, itd; kad se taj deo obuke završi, da ga upotrebljavamo kao svakog drugog četnika, za redovne borbene dužnosti. Vojislavu su oči blistale, obrazi bili užareni. Niko, valjda, ponosniji nije bio od njega. Na kraju, Draža je dodao:
"Vojislavu sam objasnio šta znači rat i gerila, kao i teškoće koje ga čekaju. On pored svega želi da se bori kao i mi ostali, i u meni, od ovog momenta, vidi komandanta."
Posle ovoga obratio se Vojislavu:
"Na svoje mesto!"
"Razumem, gospodine pukovniče!" - odgovorio je Vojislav odsečno.
Dok je mladić napuštao sobu, na Dražinom licu se jasno video osmeh zadovoljstva i ponosa.
Vojislav je prošao kroz istinski strogu obuku, a pri tom je bio "neka vrsta dobrovoljca za sve". I pored svih napora, stalno su ga viđali nasmejanog, zadovoljnog i ponosnog. "Nikad se nije požalio, a skoro je bio uvređen kad mu se neko obraćao prvenstveno kao Dražinom sinu, ili kad bi neko želeo da mu olakša ovakvu ili onakvu dužnost. Svojim ponašanjem, skromnošću i radom vrlo brzo je zadobio simpatije okoline, da bi vremenom to prešlo u pravo poštovanje", piše Đelević.
Po završenoj obuci, početkom novembra 1941. godine, Vojislav je dobio pušku, pištolj i dve bombe. Na stražarskom mestu, Đelević je pitao Vojislava da li mu je otac u kolibi, na što je on odgovorio: "'Za oca ne znam, ali je komandant u kolibi".

KNjIGE Miloslava Samardžića "General Draža Mihailović i opšta istorija četničkog pokreta" u četiri toma, bogato ilustrovanih, možete naručiti na tel: 064 1880 990, a peti tom izlazi iz štampe krajem godine.
(Nastaviće se)