Nisam se odrekao oca

 VEST o zarobljavanju Dražine dece - preciznije rečeno, pomenut je samo Branko - radio-stanice su prvi put objavile 20. septembra. Pozivajući se na Radio London, Nedićevo ''Novo vreme'' 21. septembra piše: ''Sin Draže Mihailovića pao u ruke bandi. Engleska obaveštajna služba javlja iz Titovog glavnog stana, da su komunistički banditi zarobili sina generala Mihailovića''.
Razume se, Englezi nisu koristili ovu terminologiju, ali izgleda da tih prvih dana kod komunista nije postojala ideja o zloupotrebi Dražine dece, već su oni požurili da se pohvale da su ih zarobili.
Zašto je, dakle, Branko rekao da su ga četnici ''pustili'', odnosno da nije zarobljen i sproveden u štab 1. proleterskog korpusa u Valjevu! I bez svedočenja Mijalka Perišića, sa ovom izjavom nešto nije u redu: niti su četnici mogli da ''puste'' decu svog komandanta koja su im poverena na čuvanje, niti se tako jednostavno moglo otići u štab 1. proleterskog korpusa. Između jednih i drugih postojala je linija fronta oko koje je neprekidno lila krv.
U doba kada je o ovome počelo slobodno da se priča, posle pada Berlinskog zida, svi su Branka i Gordanu posmatrali očima agitpropa s kraja 1944. godine. Naime, u štabu
1. proleterskog korpusa, posle višenedeljnih priprema, od njih je zatraženo da se izjasne protiv oca. ''Dobili smo pismeni zadatak da napišemo izjave'', svedočio je Branko. ''Svoga oca se nikada nisam odricao'', rekao je, sugerišući šta je od njega i njegove sestre zahtevano. U ''Politici'' od 31. oktobra 1944. godine objavljeno je upravo to: ''Deca Draže Mihailovića odriču se svoga nedostojnog oca'', glasio je naslov.
U ČLANKU je objavljen niz neverovatnih izjava pripisanih Dražinoj deci, u skladu sa tada već ustaljenom komunističkom propagandom, o saradnji četnika sa Nemcima, čak i sa beogradskim Gestapoom, o tome kako im je ''jedini interes rakija, kocka, sve ono što kafana pruža'' i kako su ''izdali srpski narod''. Slučajno, ili verujući da se to podrazumeva, u tekstu nema potvrde konstatacije izrečene u naslovu.
Članak u ''Politici'' ilustrovan je fotografijom Branka i Gordane dok sede i pišu svoje izjave. Svakako, agitprop je želeo da na taj način potkrepi autentičnost datih izjava. Ali, ispalo je upravo obratno. ''Politika'' je u to doba objavljivala dve vrste fotografija.
Na jednima su nasmejani komunisti, ''radni narod'' i ''poštena inteligencija'', dok su na drugima objektivi hvatali grč na licima ''narodnih izdajnika'' i pripadnika ''reakcije'' izvedenih pred ''narodni sud''. Prvi gledaju pravo u kameru, drugi kriju poglede.
Samo je fotografija Branka i Gordane odudarala od stereotipa: tvrdilo se da oni pripadaju prvoj, a izgledali su poput onih iz druge grupe. Komunisti nisu imali njihove fotografije gordog držanja, nasmejanih lica i vedrih očiju, uperenih ravno napred. Takvi snimci Branka i Gordane ostali su među četnicima i dospeli su u javnost tek posle pola veka.
SEM ''Politike'', navedenu verziju objavljuje i ''Borba'', i mnoge druge novine, a ona se mogla čuti i sa talasa radio-stanica. Kao što su to i inače činili, vremenom su komunisti nadograđivali svoju priču raznim detaljima, pa su čak govorili da se
J. B. Tito lično starao da Dražina deca ne stradaju i da ih je zbog toga doveo u svoj Prateći bataljon. Karakterističan primer je izjava Đoke Jovanića, komandanta 6. ličke divizije, jedne od jedinica 1. proleterskog korpusa, koja glasi:
"Mi smo vodili borbe za oslobođenje Valjeva, 1944. i posle dok smo se odmarali, meni javljaju: 'Hoće jedna devojka da razgovara sa vama. Izgleda da je ćerka Draže Mihailovića.' Stvarno dođe ta mlada devojka, kaže: 'Ja sam Gordana Mihailović, ćerka Draže Mihailovića, ja sam skojevka i ja hoću da se borim.' 'Pa, dobro, kako to, vaš otac je na jednoj strani, a vi...' 'Pa, moji otac i majka su se rastali, ja i moj mlađi brat smo za partizane, ja sam sama skojevka, i on će doći posle mene.' A njen stariji brat bio je na Dražinoj strani i on je poginuo kod Sutjeske u borbi sa partizanima.
Ona je bila stvarno dobra, poštena devojka, i kad je došao Vrhovni štab, naredili su nam da pošaljemo Gordanu i Branka u Prateći bataljon. Oni su tamo bili jer se Vrhovni štab bojao da im se nešto ne desi, da ne poginu.
Ja sam se posle interesovao za tu malu Dražinu i čuo sam da je ostala stvarno dobra devojka, da ima svoju porodicu itd. Tražio sam da dođe nekada na sastanak boraca 6. divizije da porazgovaramo, ali nije dolazila."

IZDAJA ĐURIĆA
Neka Dražina greška koja je bitno uticala na ishod rata za sada nije ubedljivo obrazložena. U domenu na koji je on zaista mogao da utiče, najveću grešku načinio je u slučaju komandanta južne Srbije, potpukovnika Radoslava Đurića. To je bio najviši oficir koji je izdao i prišao komunistima. Đurić je još novembra 1941. godine, u oblasti Kraljeva i Čačka, osujetio efikasnu borbu protiv komunista, kada su oni krenuli u otvoreni građanski rat. Potom je sputavao antikomunističku akciju i na svom novom položaju, u južnoj Srbiji.
Informacije o Đurićevom držanju novembra 1941. godine do Draže su stigle posle nekoliko dana. A da je sprečavao uništenje tada malobrojnih komunista u južnoj Srbiji, od novembra 1942. godine počeli su da javljaju komandant Srbije general Miroslav Trifunović i komandant Rasinskog korpusa major Dragutin Keserović. Draža je 28. novembra odgovorio Trifunoviću kako je Đurić ''do sada bio najsolidniji u radu'' i kako je ''dao maksimum svega'', zaključujući: ''Ja ne mogu da ga posle toga bezrazložno vređam''.

KNjIGE Miloslava Samardžića "General Draža Mihailović i opšta istorija četničkog pokreta" u četiri toma, bogato ilustrovanih, možete naručiti na tel: 064 1880 990, a peti tom izlazi iz štampe krajem godine.
(Nastaviće se)