Radovanu spasa nema

 SLUČAJNO sam kod Dimitrija Stefanovića sreo mitropolita dabrobosanskog Nikolaja. Stari smo poznanici, još iz vremena kada je bio rektor Bogoslovije u Krki. Sreli smo se i u Hilandaru, kada je svoje đake doveo na Atos, gde su bogoslovi učestvovali u hilandarskoj berbi. Vinograd se orio od njegovih pesama, neka sveobuhvatna radost razveselila je onu pomalo svečanu, ozbiljnu pa i tmurnu atmosferu koja je obično vladala u manastiru. Znam ga kao čestitog i rodoljubivog čoveka, bila je to prilika da doznam nešto više o prilikama u Bosni.
Mitropolit ne krije uverenje da Bosna kao država neće moći da funkcioniše. Smatra da će se prvom prilikom pokazati neodrživost hrvatsko-muslimanske koalicije. Ubeđen je da muslimani teže da postanu većinsko stanovništvo i da učvrste prvu muslimansku državu u Evropi. Pitam ga za Karadžića, šta je istina o njemu, priča se da se obogatio i druge ružne stvari. Odlučno demantuje. Naprotiv, kaže mitropolit, Karadžić je častan, pobožan čovek, a ružne priče o njemu su čista kleveta. Pitam mitropolita kako tumači to da su Hrvati za tri dana zbrisali pet vekova srpske istorije. Misli da je sve prethodno dogovoreno, da je egzodus naroda naređen i da je vojna komanda postupila po direktivama iz Beograda, što je dovelo do povlačenja i najzad, do rasula.
Razgovarao je sa Silajdžićem, koji mu je otvoreno rekao: “Vi Srbi ste svojom politikom stvorili muslimansku naciju”. To nije tačno! Njeno je stvaranje bilo u rukama KPJ, odnosno Josipa Broza. Kakva srpska politika, nje nije ni bilo, zar to nije očevidno? Srpski političari su prihvatili podređenu ulogu znajući da je njihova apsolutna poslušnost preduslov da opstanu na “vlasti”. U tom strahu su i sagoreli i potrošili se.
NIKOLAJ vidi da velike sile forsiraju izbore u Bosni, a njihov cilj je da se u Republici Srpskoj smeni sadašnje rukovodstvo i dođe ono koje će primati direktive iz Beograda. Saradnja sa Haškim sudom podrazumeva hapšenje R. Karadžića i R. Mladića i njihovo izručenje. Mitropolit kaže da mu je sam Karadžić rekao da bi otišao u Hag, ali da nije kriv. On zna da to nije sud koji bi hteo da utvrdi istinu i da je presuda o njegovoj krivici već utvrđena. Tragičan junak naše istorije! Omča oko njega se steže, život u ilegali teško da ima budućnosti. Šta može da izmeni njegovu sudbinu kada je ona istovetna sa stavom svetske zajednice prema srpskom narodu u celini?
A oni su srpski narod osudili i za ono što nije počinio, oni su nas pred licem sveta prikazali kao čudovišta, kao zločince. Kome je, dakle, u ovom posuvraćenom i korumpiranom svetu uopšte stalo da se utvrdi istina i podeli odgovornost? Dovoljno je pogledati UN, svu bedu ove organizacije koja je odavno proigrala svoje šanse. Velike sile učiniće sve da Crnu Goru izdvoje iz Jugoslavije.
U ovoj operaciji poslužiće se ekonomskim razlozima i pozivanjem na stari suverenitet Crne Gore, koji je ugašen 1918, ulaskom u zajedničku državu sa Srbijom. Nemaju razloga da ne prihvate tu “tekovinu” komunizma, da su Srbi i Crnogorci dva posebna naroda, tu “uslugu” koju im je učinila Kominterna.
A kada se Kosovu vrati “autonomija”, blokada Srbije biće potpuna a teren za buduću veliku Albaniju dobro pripremljen. Već sada Crna Gora može da gane svoje nove protektore Ameriku i Nemačku ako samo odškrine vrata demokratiji. Čak će i najmanje koncesije, dovoljne za privid, razgaliti pragmatična srca Amerikanaca i Nemaca.
I tako, dok se svet u našem okruženju bavi građenjem svojih jednonacionalnih država, zasnovanih na odgovarajućim nacionalnim programima, Srbi će se i dalje opredeljivati za velike ideje internacionalizma, osuđivati svoj nacionalizam i marljivo brisati svoje istorijsko pamćenje. Politički razbijeni, ispustićemo čak i mogućnost da bar kulturom pokrijemo svoj etnički prostor. Kao da nam je suđeno da trajemo u svojoj rascepkanosti, u kojoj bujaju svi mogući antagonizmi i udaljavanje do neprepoznavanja. (30. april 1996)

U Grockoj sam razgovarao sa bivšim ministrom u Vladi Srbije Žarkom Katićem. Ponovio je ono što mi je već davno poznato: srpski narod nema svoj politički program, on je sa svih strana ugrožen, pometnja i lutanje samo produbljuju tragičnu situaciju. Kapitulacija pred Amerikom ima nesagledive posledice, koje će se osećati decenijama. Neko mora da sačini nacionalni program, prema njegovom mišljenju to bi mogla da učini SANU.
Pokušavao sam da mu objasnim stanje duhova u njoj. Nesrećan ishod naše želje da Memorandumom upozorimo vlasti u Srbiji i Jugoslaviji na razloge srpskog nezadovoljstva i da analizom dokažemo njegov podređeni položaj, demobilisao je akademike od bilo kakve želje da “ispravljaju krive Drine”. Nastupila je apatija i rezignacija. Ne vidim snage koje bi danas bile kadre da obnove naše zanose. SANU je u međuvremenu podeljena i politički, međusobna neslaganja već bukte. Akademija nije ustanova kolektivne, već individualne pameti, što povlači za sobom određene posledice. Bilo bi nerealno u društvenoj klimi u kojoj se danas nalazi srpski narod očekivati od SANU ono što se od nje ne može dobiti. Njoj je suđeno da tiho, iz prikrajka, prati šta se zbiva oko nas, savršeno svesna svoje nemoći.
(5. maj 1996)

KRITIČAR SA ŠIBICOM
POSLE dugih godina ćutanja, setio se moje poezije jedan pesnik - Zdravko Krstanović. Dirnulo me je to njegovo “otkriće” i spontanost da ga objavi. Prethodno mi je telefonirao, izvinjavajući se što mu je redakcija izbacila neke završne rečenice u kojima se pita zašto je pesnik D. M. “skrajnut”, o tom problemu namerava da napiše jedan esej.
Koliko me je razveselio ovaj postupak, toliko me je i rastužio. Podsetio me je na nepravde koje sam pretrpeo u vezi sa mojom poezijom. Nisu me toliko zabolele reči Nusreta Seferovića u “Mladosti” jer sam mogao da ih tumačim kao zvanično mišljenje. Zabolelo me je nipodaštavanje koje je poteklo iz Simine 9a i sud meni najbližih prijatelja, na čelu sa B. M. Mihizom. I sam sam se smejao, neiskreno i pretvarački, kada je Mihiz spalio pakete sa mojim samizdat pesmama, uz glasno odobravanje prisutnih. Decenijama pamtim taj ružni, poluhisterični smeh. A sledeće godine (1947), kada je Mihiz objavio svoje pesme, prisustvovao sam svečanom objavljivanju velikih poetskih vrednosti njegove zbirčice . (17. april 1996)
Nastaviće se