Bolno pitanje Kosmeta

GODIŠNJA Skupština SANU. Veliko iznenađenje priredio je predsednik Aleksandar Despić, otvarajući u svom uvodnom govoru “kosovsko pitanje”. Bilo je to sasvim nepripremljeno. Kosovski problem postoji, ali je pogrešno da se o njemu govori improvizovano. Kosta Mihailović je sasvim ispravno upozorio na loše izabran trenutak i improvizaciju. Ovakav nastup pod krovom SANU zbuniće našu ionako zbunjenu javnost. Dobar deo javnog mnjenja protumačiće istupanje predsednika SANU kao signal za kapitulaciju pred albanskim zahtevima na Kosovu. Kao da postoji nekakva kobna podudarnost između današnjeg događaja u SANU i otvaranja američkog informacionog centra u Prištini. Amerikanci su odlučili da još jasnije i čvršće osiguraju svoje prisustvo na Kosovu.
Na sednici je govorio i Pavle Ivić. Mnogo rezolutnije i sa pretenzijom da se oslanja na naučne rezultate i demografske statistike, založio se za radikalno rešenje kosovskog problema. Srbi su na Kosovu definitivno poraženi, sa tom se istinom moramo suočiti. Što pre, to bolje. Ponovio je svoju staru tezu koju je još pre dvadesetak godina izlagao i kod mene na slavi, zajedno sa Dobricom Ćosićem, kada mu se suprotstavio Dimitrije Bogdanović.
Zbunjen sam tokom današnje sednice. Nije mi jasno da li je oprezni Despić ovaj krajnje osetljivi problem postavio samostalno, ili je nagovoren da to učini. Možda ga političari upotrebljavaju kao probni balon, kao opipavanje pulsa pred događaje koji se ne mogu izbeći. Ovako mogu da se pozivaju i na mišljenje najviše naučne ustanove i “rešenje kosovskog pitanja” učine snošljivijim i manje bolnim. Za SANU ovo istupanje nije dobro, jer će nas suočiti sa nizom nevolja. Ono označava kraj čitave jedne epohe, još jednu potvrdu kako u haotičnom vrtlogu iščezavaju vrednosti na kojima smo vekovima gradili naše nacionalno biće.
Opet slučaj Handke. Pozvan je da govori u austrijskom parlamentu, bila je to inicijativa Hajnca Fišera. Govorio je u svom stilu, hrabro i muški. Ovaj čovek postaje simbol našeg vremena, glas uspavane savesti, korumpirane i instrumentalizovane. On uporno brani svoju unutrašnju slobodu i nezavisnost. Za sada istrajava, sa danas retkom upornošću. Na njega se najviše ljute oni koji su propustili priliku da se javno odupru opštem pritisku laži. Jer, i ćutanje na laž predstavlja vid saučesništva. Ne mogu intelektualci grabiti i grčevito braniti samo svoje privilegije, izbegavajući svaki javni rizik. To je i dovelo evropski duh do ovog jadnog stanja, do rasula. (6. jun 1996.)

U Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, na juče održanoj godišnjoj Skupštini, pored izlaganja i izveštaja o naučnim aktivnostima Akademije, postignutim rezultatima i projektima, koje su dali generalni sekretar Miroslav Pantić i potpredsednik Nikola Hajdin, najveći značaj i dominantno pitanje, koje je otvoreno, jeste status i budućnost Kosova i Metohije.
Ovo pitanje, prvorazredno i od prioritetnog značaja i za srpski narod i za državu, otvorio je predsednik SANU Aleksandar Despić.
Uz osvrt na istorijski lom koji se na našim prostorima dogodio u poslednjih nekoliko godina a za kojih se, kako je rekao predsednik, običan građanin nalazio u duševnoj situaciji, da je pao u duboku komu i sada kada se iz te nesvesti budi, nalazi se u razdrobljenoj državi od koje su otkinute tri petine, sa više stotina hiljada izginulih i dva miliona raseljenih ljudi iščupanih iz staništa u kojima su ugledali svet i razvili svoj život - Despić obavezuje misleće ljude ove zemlje da trezveno i otvorenih očiju pogledaju sav taj istorijski krš koji smo ostavili iza sebe.
Uzroke današnjeg stanja predsednik Akademije vidi u kardinalnim greškama koje su činili političari i vođe ovog naroda od 1914, 1915, 1918, 1929, 1939, 1941, 1945, 1974. i, najzad, 1990. godine. Od odgovornosti on ne amnestira ni “onaj deo inteligencije koji je tokom sveg vremena bio okrenut pitanjima društva, njegove istorije i aktuelnih društvenih tokova”. Smatra, naime, da je lavina, koja se sa katastrofalnim posledicama obrušila na ceo ovaj prostor, nastala, bar delom, od grudvi koje je načinio intelektualni krug u svim narodima koji u njemu žive.
POSTAVLJAJUĆI ključno pitanje - možemo li takve greške izbeći u budućnosti, Despić, kao prioritetno pitanje sa stanovišta budućnosti srpskog naroda i Srbije i Jugoslavije, koje nas pritiska i spolja i iznutra, postavlja problem Kosova i Metohije.
- Nalazimo se na još jednoj istorijskoj raskrsnici sa koje vode dva moguća puta u budućnost: jedan put je put insistiranja na teritorijalnom integritetu Srbije koji ne ostavlja mesta za novu secesiju, a drugi je put pristanka na težnju Albanaca da stvore nezavisnu zemlju putem otcepljenja dela teritorije Srbije.
Govoreći o prvoj opciji, Despić je izrazio zabrinutost što političari određenih zemalja, koje nesumnjivo više puta nisu delovale kao prijatelji srpskog naroda, danas veoma odlučno insistiraju da Albanci na Kosovu ne treba ni da zamišljaju da mogu da postanu nezavisna zemlja. Treba se veoma ozbiljno zamisliti zašto oni to čine, da li se to ponovo vraćaju principu nepovredivosti državnih granica sada, pošto su dopustili, a i pomogli, da se raspadnu jedna velika i moćna zemlja i dve naizgled stabilne i napredne male zemlje. Da li je to zbog iznenadnog razumevanja za istorijske i emocionalne razloge Srba da zadrže Kosovo, ili su posredi druge vrste razumevanja i anticipacije budućnosti.
Ukoliko to ostane jedinstveni prostor, u vremenu od samo nekoliko decenija potpuno će se izmeniti struktura naše zemlje.
Srpsko pitanje ne može da čeka: Kroz 20 ili 30 godina, Srbija će, kaže Despić, postati zemlja sa dva naroda slične brojnosti, dvojezička zemlja sa dva jezika koji nemaju isti koren.
Nemačka vlada je upravo odlučila da taj etnički preobražaj Srbije pomogne i ubrza šaljući nazad u Jugoslaviju 120 hiljada, uglavnom albanskih azilanata. (7. jun 1996.)
Nastaviće se