Tito Čerčilu ne veruje

 Ovih oktobarskih dana navršava se 65. godina od velike bitke za Beograd i njegovo oslobođenje. U kulturi sećanja ovaj događaj u vreme tranzicije Srbije ne samo da se ne slavi nego o njemu je skoro prestalo da se govori i piše čak i u vreme jubilarnih godina. Zbog toga je cilj ovog napisa da se još jednom podsetimo tog značajnog događaja iz istorije Beograda i Srbije koji je ušao u svetsku istoriju Drugog svetskog rata i da osvežimo sećanja na borbenu saradnju između Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije i Crvene armije prilikom priprema i izvođenja beogradske operacije.
Komunistička partija Jugoslavije i sekretar njenog CK Josip Broz Tito, prilikom pokretanja oružane borbe protiv okupatora, računali su na podršku i pomoć Sovjetskog Saveza. Verujući u moć i nepobedivost SSSR nerealno se predviđalo da će brzo pobediti nacističku Nemačku. Sovjetska vlada zaokupljena sopstvenim unutrašnjim problemima u prvom redu neuspesima Crvene armije na frontovima 1941, kao i zbog pomoći koju je očekivala od zapadnih saveznika i nadanja u otvaranje drugog fronta, bila je veoma obazriva kad se radilo o podršci narodnooslobodilačkom pokretu u Jugoslaviji. Nije bila spremna od početka da javno podržava NOP smatrajući da to može nepovoljno da utiče na odnose u antifašističkoj koaliciji sa Velikom Britanijom i SAD. Ipak Sovjetski Savez je primenjivao suptilnu diplomatsku taktiku da afirmiše snagu i borbenost jugoslovenskih partizana preko sredstava informisanja, pre svega, preko radio stanice „Slobodna Jugoslavija“ od kraja 1941. godine.

DVA KOLOSEKA
Odnosi Sovjetskog Saveza prema jugoslovenskim problemima sve do 1944. godine bili su vrlo složeni. Posle obnove diplomatskih odnosa sovjetske vlade i jugoslovenske kraljevske vlade u Londonu iz Moskve se vodila politika na dva koloseka. Službenu politiku po pitanjima Jugoslavije vodila je sovjetska vlada održavajući odnose sa jugoslovenskom vladom a preko Izvršnog komiteta Kominterne održavala je vezu sa narodnooslobodilačkim pokretom i bila je u toku njegovog razvoja. Sa jačanjem NOP podrška Sovjetskog Saveza bila je sve veća naročito posle Teheranske konferencije velike trojice i odluka Drugog zasedanja AVNOJ-a. To je trajalo sve do početka 1944. godine kada je preko sovjetske vojne misije direktno uspostavljena veza između predstavnika Sovjetskog Saveza i Nacionalnog komiteta oslobođenja Jugoslavije.
Sovjetska vojna misija sa generalom Kornjejevom na čelu stigla je u Drvar 23. februara 1944. i od tada je počela da pristiže materijalna pomoć NOVJ u opremi i naoružanju. Odmah po dolasku ove misije pripremljena je misija NOVJ, koja je nosila zvaničan naziv Vojna misija narodnooslobodilačke vojske u SSSR, koju je predvodio general Velimir Terzić a u misiji pored ostalih bio je Milovan Đilas, član najužeg rukovodsva KPJ i NOP-a. Ona je stigla u Moskvu 12. aprila 1944. godine. Od tada preko ove dve misije bila je obezbeđena politička i vojna saradnja između Sovjetskog Saveza i narodnooslobodilačkog pokreta a materijalna pomoć se svakim danom povećavala. Informisanje između sovjetske vlade i Nacionalnog komiteta oslobođenja Jugoslavije i proučavanje međusobnih vojnih, političkih, finansijskih i državno-pravnih pitanja bilo je najintenzivnije u periodu jul - septembar 1944. U raspravljanju međusobnih i drugih odnosa učestvovali su vodeći ljudi sovjetske vlade i NKOJ-a kao i članovi vojnih misija.

PISMO STALJINU
U to vreme predsednik NKOJ-a i vrhovni komandant NOVJ maršal Tito bio je posle razgovora sa Čerčilom u Kazerti 12. i 13. avgusta pod velikim pritiskom da ubrza pregovore sa predsednikom jugoslovenske vlade u izbeglištvu banom Šubašićem o stvaranju jedinstvene vlade od kraljevske vlade i NKOJ-a i da na bilo koji način prihvati kralja Petra Drugog da se vrati u Jugoslaviju. Sumnjajući u dobre namere britanske diplomatije zbog sve većih nesporazuma sa Britancima Tito se 5. jula 1944. prvi put od početka oružane borbe protiv okupatora obratio lično Staljinu sa molbom za pomoć.
U pismu je obaveštavao Staljina da je politika Britanaca prema Srbiji takva da oni na sve moguće načine pokušavaju da ojačaju pozicije kralja i četnika a oslabe NOP i da se ne može računati na njihovu pomoć. Stoga „biće nam potrebna najveća vaša pomoć da bi mogli što prije rešiti pitanje Srbije, koje je za nas vrlo važno, jer od toga zavisi konačan uspeh u stvaranju demokratske federativne Jugoslavije“. Tito je izražavao tolerantnost i obazrivost prema saveznicima ali je naglašavao da mora čuvati „svoju političku i vojničku samostalnost“ i da bi mu u tom pogledu i „najmanja pomoć od SSSR-a bila vrlo dragocena“. Izražavao je negativan stav prema mogućem iskrcavanju zapadnih saveznika na teritoriju Jugoslavije i priželjkivao dolazak Crvene armije na Balkan. „Po mome mišljenju najjača podrška u svakom pogledu bila bi u tome, ako bi Crvena armija nadirala preko Karpata i Rumunije u pravcu juga. Takav plan osujetio bi mnoge planove na Balkanu sa strane onih, koji žele da pomoću razdora učvrste svoje pozicije“.

ČEKAJUĆI POMOĆ
PoŠto je materijalna pomoć sa sovjetske strane pristizala to pitanje nije bilo nužno pokretati. Međutim, pitanje količine ratnog materijala je bilo stalno akutno pa je Tito u početku pisma naveo: “Nama je potrebno mnogo više naoružanja i hrane nego što su nam saveznici do sada slali“. Obrazlažući nužnost naoružanja Tito je istakao i političke razloge, a među njima i što brže rešavanje pitanja Srbije. Predviđajući neminovnost ratnih operacija većeg obima naglasio je da je NOVJ uglavnom naoružana lakim naoružanjem kojim se ne mogu uspešno voditi frontalne borbe pa je zahtevao:
„Nama su potrebni i tenkovi i avioni a sa Englezima po tom pitanju ide teško. Iz dosadašnjeg iskustva smo videli da oni na svaki način žele usporiti formiranje naših tenkovskih i avijatičkih jedinica, iako je ugovor bio načinjen i rok tačno određen“.
Titova namera je bila da od NOVJ stvori modernu armiju sa oklopnim, artiljerijskim i vazduhoplovnim jedinicama a cilj Britanaca je bio da NOVJ ostane na nivou gerilske armije. Doduše, Britanci su bili opremili jednu tenkovsku brigadu ali sa lakim tenkovima tipa „stjuart“, a NOVJ su bili potrebni ruski teški tenkovi T-34 za izvođenje operacija većeg obima. Stoga se Tito obratio lično Staljinu tražeći od njega pomoć za stvaranje moderne armije i predlažući mu lični sastanak. „Ima mnogo krupnih stvari o kojima bih rado govorio sa vama“. Na taj način je dao inicijativu za svoj prvi susret sa Staljinom koji će se ostvariti tek u drugoj polovini septembra 1944. godine.
Nakon nekoliko dana pošto je Tito uručio pismo šefu sovjetske vojne misije generalu Kornjejevu, on je 14. jula krenuo u Moskvu na referisanje sovjetskoj vladi i sa sobom je poneo Titova pisma Staljinu, Molotovu i Dimitrovu. Posle referisanja sovjetskoj vladi o odnosima sa narodnooslobodilačkim pokretom u Jugoslaviji obavestio je generala Terzića, a ovaj Tita „da su sva pitanja koja ste Vi postavili preko njega na sovjetsku vladu nalaze u toku svog najboljeg rešenja“.
Dok je Tito čekao da ga primi Staljin vojno politička situacija na jugoslovenskom prostoru, a posebno u Srbiji, radikalno se izmenila jačanjem narodnooslobodilačkog pokreta i stvaranjem sve većih i masovnijih jedinica NOVJ i slobodnih teritorija. Bitka za konačno oslobođenje Srbije započela je krajem jula 1944. kada je maršal Tito naredio Operativnoj grupi divizija (2, 5. i 17. divizija) da iz Crne Gore usmere svoja ratna dejstva prema Srbiji. Ova grupa divizija razbila je 5. avgusta sistem odbrane nemačkih vojnih snaga i uništila većinu otpornih tačaka na Ibru, a potom 6. i 7. avgusta na Kopaoniku nanela poraz četvrtoj grupi četničkih jurišnih korpusa od koga se četnički pokret u Srbiji nije oporavio.
Posle ovih njenih uspeha, združene nemačke, bugarske i kvislinške snage u Južnoj Srbiji obustavile su ofanzivu protiv srpskih divizija kojima je komandovao Glavni štab NOV i PO Srbije i one su se vratile na prethodno oslobođenu teritoriju. Od tada je Operativna grupa divizija pod komandom Peka Dapčevića uspostavila saradnju sa divizijama u Srbiji kojima je komandovao Koča Popović i zajednički su planirali buduće vojne operacije.

BITKA ZA SRBIJU
Bitka za Srbiju započeta krajem jula i avgusta 1944. od strane Operativne grupe divizija, Prvog i Dvanaestog korpusa i dejstvima srpskih divizija za dva meseca dala je velike rezultate. Za to vreme je Srbija od prividno četničke u očima saveznika naglo postala partizanska. Predstavnici zapadnih saveznika u Srbiji su bili fascinirani brzinom tog preokreta pa su pogoršanje odnosa između NOP i Velike Britanije tumačili uticajem sovjetske misije, odsustvom Tita, britanskim iskrcavanjem u Grčkoj i pokušajima iskrcavanja u Albaniji, kao i prisustvom američke vojne misije potpukovnika Makdaula krajem avgusta kod četnika, koja je izazvala veliko nezadovoljstvo kod rukovodstva NOP i sumnje u politiku zapadnih saveznika.

PLANOVI BRITANACA
Posredni uzrok krize u britansko-jugoslovenskim odnosima bilo je približavanje Crvene armije Balkanu. Za dve nedelje od 23. avgusta do 8. septembra 1944. vojno politička situacija u jugoistočnoj Evropi munjevito se promenila, jer su Rumunija i Bugarska prešle na stranu Sovjetskog Saveza i objavile rat Nemačkoj. Takav brz prodor Crvene armije britanska vlada nije očekivala pa je njena politika na Balkanu odjednom bila ozbiljno ugrožena. Zato je Čerčil insistirao da se u Jugoslaviji na brzinu stvori zajednička vlada, kako bi bar po nazivu Crvenu armiju dočekala kraljevska vlada, jer je postojala bojazan da bi Staljin mogao proglasiti Nacionalni komitet oslobođenja Jugoslavije kao privremenu vladu kao što je uradio u Poljskoj čime bi propali splanovi o kraljevom povratku na presto.
(Nastaviće se)