Mošti u Srbiji

 POSLE pada bugarskog grada Trnova u tursko ropstvo, mošti svete Petke, zaslugom vidinskog kneza Strašimira, prenete su u Vidin. O tome je podroban zapis ostavio Bugarin Grigorije Camblak, mitropolit kijevski. Camblak kaže da je varvarski car, osvajajući jedan po jedan bugarski grad, na kraju sa vojskom stigao pod bedeme Trnova.
Turci su pravili razne planove kako da osvoje ovaj dobro utvrđen grad podignut na planinskoj strmini. Njihovoj najezdi nisu, međutim, gradski bedemi bili jedina prepreka. Iza njih, piše Camblak, počivali su mošti svete Petke koje su grad činile mnogo jačim. Svetiteljka je stanovnicima Trnova ulivala dodatnu snagu u borbi protiv napadača. Na kraju, sila je ipak pobedila. Trnovo je palo Turcima u ruke.
PreŽiveli branitelji Trnova izneli su pred sultana sve vredno što je njihov grad posedovao. Na prvom mestu bilo je telo svete Petke, gotovo obnaženo, prekriveno ubogim haljinama. Turskom caru bilo je čudno što se među najvrednijim blagom Trnova nalaze i posmrtni ostaci jedne žene. Pristao je, uz određene uslove, da svetiteljkine mošti preda vidinskom knezu Strašimiru. Ali, one neće dugo prebivati ni u Vidinu. Turci su 1396. godine osvojili i ovaj grad, opljačkali sva njegova blaga, a kneza Strašimira ubili.
Grigorije Camblak opisuje kako su dve srpske udovice - kneginja Milica, žena kneza Lazara i despotica Jefimija, žena despota Uglješe - izmolile od turskog sultana Bajazita mošti svete Petke i prenele ih u Srbiju. Ovim mudrim i hrabrim ženama ogromnu pomoć u tome pružila je Miličina kćer Olivera, koja se, udajom za Bajazita, žrtvovala za spas svog naroda i otadžbine.
- Milica i Jefimija - piše Camblak - nisu od cara tražile ništa takvo, što kratkoročnu i privremenu slast ima, ne moljahu ni grada, ni njegove okoline, ni imanja, niti išta drugo, što ima beskonačnu pogub. Obuzete ljubavlju krepkom, molile su samo netruležne mošti Prepodobne Matere Petke. A Sultan, nasmejavši se, reče: “Zašto od drugih mnoge i velike cene dostojnih imanja ne molite, već samo kosti suve i sasvim nepokretne”? A one rekoše: “Ako hoćeš, sve što bismo imale da zameniš za žuđene nam mošti, gotove smo ti to ustupiti.”
Camblak veli da je Bajazit pohvalio usrđe Milice i Jefimije, usrđe kome su se čudili krvnici, i uručio im mošti svete Petke. One su ih celivale ne znajući kako da se naslade odavanjem pošte ljubljenoj svetinji. Petkine mošti su potom okupale mnogo cenjenim mirisima i u zlatne odežde presvukle, a zatim prenele u Srbiju uz velike počasti. Najpre u Smederevo ili, možda, u Kruševac.
Despot Stefan Lazarević izdao je zatim naredbu da se mošti odatle prenesu i polože u staru Uspenjsku crkvu Mitropolije beogradske, a potom u novu crkvu Svete Petke sagrađenu pored čudotvornog izvora na padini beogradske tvrđave na Kalemegdanu. Bilo je to pre 1417. godine.
Obe ove crkve porušili su Turci, najverovatnije 1521. godine. Ali kultovi Presvete Bogorodice i Prepodobne Matere Petke u dugim vremenima ropstva nikad nisu presahli. Ostali su snažni. Narod se ovde stalno okupljao krepeći svoj duh i telo.
Grigorije Camblak odaje veliko priznanje kneginji Milici i despotici Jefimiji što su od Turaka izbavile svete mošti i sačuvale ih od varvarskog bezumlja. Naziva ih mužanstvenicama. I kaže: “I ne negodujte što ženskoj nejakosti mužanstvenosti pridajem ime, jer po razumnosti se meri ono što je snažno i mužanstveno (hrabro), a ne po obličju jestastva. U mužanstvenice se ubraju i Ana i Judita i Devora, koje silne podvige izvedoše, carstva uzdržaše, careve nečastive posramiše, da zemlja njihova bude sva svetla i mnogo časna.

MONOGRAFIJA ”Sveta Petka - slava srpska i zaštita vernih” (izdavači ”Svetigora” i ”Novosti”) može se po ceni od 360 dinara kupiti u pravoslavnim crkvama i na kioscima u Srbiji, Crnoj Gori i Republici Srpskoj i naručiti na tel: 011/3376-370.
(Nastaviće se)