Visoka cena raskola

 KAD se politički izlog dobro uredi, pisao je V. Durant, onda se proda i svaki dronjak. Izbori tada postaju utakmica u laganju i nadvikivanju. A kako pametni razlozi prave najmanje graje u toj vrevi se ne čuje istina.
Tamo gde je Vladika Rade palio iskru srpskog duha, njegovi sledbenici su je ugasili pa u vezi s tim valja citirati kazivanje Ljubomira Nenadovića koji opisuje jednu večer u Napulju 1851, kada je Njegoš bio pozvan da govori o svojim delima.
Svaki od mlađih Neapoljaca i putnika koji ga je te večeri slušao, želeo je ići u Crnu Goru. On ih odvraća od toga: “U Crnoj Gori, veli, nema hotela, ni mekanih postelja; nema putova, ni šetališta; nema pozorišta, ni balova. Samo sinovi Šparte u njoj bi se zadovoljili. Crna Gora je grad u kome je opsednuta poslednja iskra srpske nezavisnosti. Crna Gora je kremen koji na svaki udar oganj daje”.
Rotšild nije mnogo slušao opisivanje Crne Gore. On nema ni malo poezije u sebi. Kad je Vladika najlepše stvari pričao, on me upita: “Kuju li se novci na Cetinju?” I malo posle upita i Vladiku: “Zašto ne kujete novce u Crnoj Gori?” A Vladika mu odgovori: “Kad bi se mogli od kamenja kovati, ja bih ih odavno počeo kovati”.
Posle ponoći otišli smo kući. Kad smo seli u kola, Vladika je uzdahnuo; uzdahnuo je teško, kao mati kad pomisli na grob svoga jedinca. Od toga uzdisaja u meni je srce zatreptalo. Ja nisam ništa govorio. On, posle kratkog ćutanja, glasno reče: “Jadni moj srpski narode! Kad li ćeš ti postati prosvećen, slobodan i srećan, kao i drugi narodi!”. Pa se dalje opet udubio u misli; a kola su naša tutnjila po lepim onim ulicama. Ćuteći dođemo pred njegov stan, gde on izađe, a njegova kola odvezu mene dalje, u moju gostionicu. Vladika je to veče gospodi i gospođama pričao, u najlepšim bojama, sve ono što najbolje i najlepše ima srpski narod; a kad je seo u kola i ostao sam sa svojim mislima, izašle su mu pred oči sve nezgode i patnje srpskog naroda: siromaštvo, neprosvećenost, robovanje, pocepanost. Otuda onaj teški uzdisaj. To je i sutradan, naslonjen u svojoj velikoj stolici, sa tužnim osećanjem kazivao.
PRISUSTVO Rotšilda, svetskog bankara i njegovo pitanje o kovanju novca na Cetinju je izgleda najavilo neko drugo vreme i neke druge ljude, koji će u ime sticanja i kovanja novca, ugasiti onu svetinju Srpstva koju je Vladika upalio i o kojoj Ljubomir Nenadović svedoči.
Dubina tog njegovog uzdaha za sudbinom “njegovog” jadnog “srpskog” naroda je izgleda iščeznula u nama da bi se razvio rotšildovski pristup životu u novom vremenu koje je rasterećeno emocija i ljubavnih osećanja, a samim tim i patnji što se srpstvo razbija.
A ko to razbija monolitnost emocija ovog naroda?
Upravo ta politika koju je Cvijić nazvao “ciganskom”. To je politika koja vređa i srpski i romski etnos, politika u kojoj se od “mog drveta” ne vidi “srpska državna šuma”. Pri tom srpski političari zaboravljaju da samoniklo drvo izvan šume lako obaraju i slabi vetrovi. Poruka je dakle, da se pod takvom politikom podrazumeva svaka aktivnost u kojoj se lični ili stranački interesi uzdižu iznad nacionalnih. Iz tih razloga Srbiji su oduvek bili potrebni političari koji imaju sposobnost da vide i prepoznaju, a to znači i artikulišu, te opšte, nacionalne interese.
Kako u ovakvim stavovima ima i onih koje bi zlonamerni kritičar mogao tretirati kao neprosvećeni nacionalizam, valja istaći da je svaki političar sveta, ma kom etnosu da pripada, po prirodi stvari, dužan da poštuje interes svog etnosa. Stoga nemamo pravo da osuđujemo borbu drugih naroda, bilo da oni žive u našem geografskom prostoru ili bilo gde drugde na svetu, ako se bore i dok se bore za svoj interes i za svoju budućnost. Na ovom svetu ima dovoljno mesta za sve nas, pa treba naći način da nekonfliktno živimo u njemu. Ono što ipak moramo da osudimo i da jasno prepoznamo je pitanje borbe za korist naroda. Najveće zlo civilizaciji u svakom etnosu su naneli oni koji su se borili za korist naroda a lično bogatili na njegov račun.
TO bavljenje narodnim dobrom uspavljuje usijane političke glave, da često ne vide čak ni elementarne opasnosti u obliku u kome je Trocki slao pridike Nikoli Pašiću:
Srbija je oduvek bila žrtva velikih sila i predmet za njihovo pogađanje.
Problem nije samo u tome već u nečem daleko tragičnijem od zaslepljenosti. To je svesno stavljanje glave na panj, tih velikih sila, zarad sitnih stranačkih ili samo ličnih interesa. U grubom tumačenju ljudskih sklonosti, ova pojava se kod Srba naziva “izdaja” a u boljem slučaju reč je o nekontrolisanoj strasti vođenoj onom srpskom narodnom “da komšiji crkne krava”. Istorija se kod nas izgleda često ponavlja.
Raskol je zla kob srpske istorije. Jedan takav raskol nas je preskupo stajao u našoj nedavnoj prošlosti, a ovaj najnoviji nam je već skoro sasvim opustošio lik, slomio srce i zgadio dušu. Neće se nimalo preterati ako se kaže da su podeljeni i zavađeni Srbi, ne prezajući ni od najgorih mogućih podmetanja i opanjkavanja, naneli Srbiji mnogo više zla nego svi njeni današnji spoljni neprijatelji zajedno, piše prof. Mihajlo Đurić.
Naš nacionalni problem nije u tome da smo danas takvi, niti nam je izgovor savremeni uticaj zapada na naš karakter. Problem je u našoj lakovernosti i sklonosti ka improvizaciji i olakom zaključivanju. Baš ta lakovernost od naših ljudi na položajima zahteva da se istaknu svojom pameću makar i onako kako je opisivao Vuk Karadžić u svome vremenu:
Nepismeni ali uticajni ljudi govorili su Vuku u lice da niko od Kosova do tada nije naneo toliko štete i sramote srpskom narodu kao on. I zbog skupljanja srpskih narodnih pesama sa njim su, kako on sam kaže, sprdnju terali. Godinama on je nailazio na otpore i nerazumevanja. A ponekad je bivao od knez-Miloševe okoline izložen postupcima koje je istoričar Mihailo Gavrilović nazvao “delirijum prostačkog bezobrazluka i cinizma”.

CENZURA KNJIGA
Godine 1832. objavljena su u Beogradu “Osnovanija” tj. pravila po kojima kneževa kancelarija treba da cenzuriše knjige. Tom uredbom se zabranjuju dela u kojima se grde verske svetinje, napada država, iznose nemoralne misli itd.
Te tekstove su naravno pisali ljudi od uticaja ili od politike. Isto nam se hvata. Oni su morali da ispunjavaju dva kumulativna uslova. Prvi je da su poltroni, drugi u onom vremenu da su pismeni. Treći je naravno da su blizu knjaza.
(Nastaviće se)