Prkos u baru

 POSLE nemačkog fijaska u Staljingradu, svi smo znali da je Hitler poražen. I Nemci su to znali. Postali su gori nego ikad. Jednog popodneva pošla sam da se nađem s Aleksisom i dvojicom prijatelja u nekom baru. Nije bilo najbolje vreme za šetnju po atinskim ulicama, ali u tome je bila čar igre. Sedeli smo za stolom i ćaskali. Aleksis je puno popio. U bar su ušla trojica esesovaca s nemačkim ovčarom. Aleksis je počeo da zadirkuje psa, obraćajući mu se na nemačkom. Jedan od esesovaca za barom je viknuo: “Kad tako dobro govoriš nemački, dođi sedi s nama”.
Ignorisali smo ih. Ponovo je viknuo prema nama, još jače, prostački. Izvukao je revolver i pokazao njime prema baru. Nismo se pomerili. Potom je još jedan izvukao revolver i učinio isti gest. Prvo su za bar otišla ona dvojica prijatelja. Zatim i Aleksis.
“I ti”, viknuli su. “Dođi da popiješ nešto s nama.” Ostala sam nepomična. Uperio je pištolj u mene. “Brojim do tri i pucam.” “Jedan...” Bila sam užasno uplašena ali ništa nije moglo da me natera da se pomerim. “Dva...” Neki neopisivi inat zadržavao me je u stolici. “Tri...” Čaša kraj mog lakta pretvorila se u paramparčad od metka.
Skočila sam sa stolice cepteći od besa: “Svinjo! Svinjo! Svinjo!” Nije mi prošlo kroz glavu da je mogao ponovo da opali. Srećom, nekoliko Nemaca iz vojne bezbednosti, koje je barmen mudro pozvao, nalazilo se u blizini. Ušli su i odveli esesovce.
Našli smo uzbuđenje koje smo tražili. Trebalo je da budem zadovoljna. Imaću dobru priču da pričam prijateljima. Ali nisam se tako osećala. Vratila sam se do Aleksisa i ošamarila ga iz sve snage. U početku nisam znala zašto. Aleksis nije bio kukavica. Bio je u stanju da ubije za mene. Kasnije sam shvatila da sam ga udarila zato što sam se sama sebi zgadila. Mnogo mlađi ljudi od mene umirali su da bi Grčka bila slobodna. Ja sam skoro poginula da bih se pokazala u baru.
Moja prva premijera, novembra 1944. u Atini. Publika me izviždala. Mržnja je stizala do mene u talasima preko reflektora ispod pozornice. Bila sam nevešta. Loše sam glumila. Ipak, jasno se videlo da njihov otrov nije bio uperen prema glumici nego prema meni lično. Izgledala sam vrlo dobro. Bila sam uhranjena. Bila sam devojka koja se lepo provodila dok je trajao rat. Muž mi je bio veoma bogat. Imala sam ljubavnika iz podzemlja. Ana, moja prijateljica, sedela je u publici i čula sve to i još mnogo gore. Došla je iza pozornice gušeći se u suzama. I kritičari su me sasekli: “Vrlo visoka. Vrlo mlada. Vrlo plava. Vrlo nevešta. Nema talenta. Postoje dobre mlade glumice koje moraju da zarađuju za hleb. Zašto gospođica Merkuri ne ostane kod kuće, gde joj je mesto?”
Dve stvari su me održale. Prva je bila odluka da je pozornica moja i da mi je niko nikad ne može oduzeti, a druga - da moja mržnja prema javnosti bude jednaka njihovoj mržnji prema meni. Nisu to bili partizani koji su sišli s planina, koji bi možda imali pravo da mi sude. Većina njih bili su malograđani, koji su vodili računa o svojoj bezbednosti, ljudi lake savesti.
Danas sam se pridružila onima koji bi želeli da oslobode Grčku od pukovnika. Sada, dok pišem ovu knjigu, borba beleži spor napredak. Postoje trenuci obeshrabrenja. Mnogi moji prijatelji nalaze se u zatvorima hunte. Plačem zbog neosetljivosti samoproklamovanih demokratskih zemalja. Plačem jer američka politika predstavlja podršku hunti. Očajna sam što se Francuska i Amerika takmiče u prodaji mlaznjaka, što im Engleska prodaje tenkove, što je Sovjetski Savez povećao trgovinski promet s Grčkom. Ali u takvim trenucima, kad gubim hrabrost, ponovo se setim rečenice: “Šta si radio za vreme rata, oče?” I nalazim novu odlučnost. U vreme rata, pala sam na ispitu. Ovog puta neću. Boriću se protiv hunte dok ne umrem.

NARUDŽBENICA
KNjIGU "Rođena kao Grkinja" možete naručiti kod izdavača "Plavi jahač", Beograd, Knez Mihailova 42, telefon 011/2623-652 i imejl: plavijahac@sezampro.rs.
(Nastaviće se)