Tetka Senka druga majka

 
POLAZEĆI s jednog na drugi kraj Amerike, iz Los Anđelesa u Čikago, u leto 1992. godine, dok je bio u misiji povratka u kanonsko jedinstvo Srpske pravoslavne crkve njenih (američkih) otcepljenih eparhija, Njegova svetost patrijarh srpski Pavle zavrnu mantiju i uđe u vode Pacifika. Postoja tako neko vreme, zagledan u daljinu, na momente upirući molitveno pogled i u visinu, a onda se sagnu i iz vode uze dva bela kamenčića, poljubi ih i stavi u džep, potom se prekrsti i krenu prema kolima koja su ga nedaleko odatle čekala. Jedan od agenata američkog FBI, koji su bili u obezbeđenju, zadivljen pobožnošću čoveka krotkog i malog po rastu, a očigledne smernosti i duhovne uzvišenosti, priđe, kleknu na kolena i poljubi ruku srpskom patrijarhu, izustivši naglas: „Ovo je svetac koji hoda!“
Nekako baš u to vreme, pošto je stupivši na dužnost prvojerarha izašao iz monaške anonimnosti, iste reči mogle su se čuti i u Srbiji, od ljudi koji su prisustvovali njegovim bogosluženjima, i svih drugih koji su ga pobliže upoznali. A on uvek i svuda držao se samo kao jedan od nas. Iako duhovni poglavar jednog vaskolikog, srpskog naroda, klonio se da u bilo čemu bude ispred drugih, sem u - služenju. Osim na bogosluženjima, patrijarh Pavle u Beogradu često je viđan u vozilima gradskog prevoza ili dok pešice, s patericom (štapom) u ruci, ide u prodavnicu, na kakav skup, u bolničke posete ili nekim drugim poslom...

SVETI ČOVEK
Dug i težak, uzak put prešao je Gojko Stojčević, potom monah i vladika Pavle, do toga da ga još dok je na zemlji nazovu svecem.
Oni koji su ga upoznali, takvog su ga prepoznali, a on sam sklanja se od takvih „počasti“.
Rođen je na „crveno slovo“, na Usekovanje, 11. septembra 1914. godine u slavonskom selu Kućanci, u tadašnjoj Austrougarskoj. U ovaj tada većinski Srbima nastanjen kraj, njegovi preci svojevremeno su se doselili sa juga Srbije. Još kao dete, Gojko je ostao bez roditelja, oca Stevana i majke Ane, što je detinjstvo i život njegov dodatno učinilo težim i neizvesnijim.
Otac Stevan radio je u Americi, tamo se razboleo od tuberkuloze, pa se vratio kod kuće da umre. Gojku je tada bila tek treća godina, a brat Dušan se upravo rodio. Patrijarh Pavle je kasnije pričao da se oca seća samo kroz dve slike: jednu, kako pokušava da uhvati konja, i drugu, kako leži na odru, a pored njega stoji strina Kristina i plače. Majka Ana se koju godinu kasnije preudala za udovca, koji je već imao dvoje svoje dece. U tom, drugom braku, rodila je dve ćerke, na trećem porođaju je umrla, a ubrzo za njom i dete koje je rodila.

OTAC NEBESKI
Gojko i Dušan ostali su kod babe Draginje i tetke Senke, očeve majke i sestre, da o njima, o njihovom odrastanju one brinu. Zato je kasnije Gojko, odnosno patrijarh Pavle, često govorio da je za njega pojam majke ostao vezan za tetku, od koje su on i brat osećali bezgraničnu ljubav. Kaže: „Ona je meni nadoknadila majku, tako da ja i sada pomislim: kad umrem, najpre ću da vidim tetku, pa onda sve ostale.“
Porodica u kojoj je Gojko odrastao bila je religiozna. „Nedeljom se išlo u crkvu, u školi se učila veronauka, tako da je moje religiozno osećanje bilo i praktično primenjivano“, objasniće kasnije. „Već u tim godinama dete zna Oče naš, ali drukčije shvata pojam Oca nebeskoga kad nema roditelje, doživljava to intenzivnije. Tetka nas je volela, ali kad nešto učinimo što nije dobro, ona nas ispravlja i prutom.“
Tada, kao dete, bio je, kako sam opisuje, „vrlo slabačak“, pa su mu jednom čak i sveću zapalili, misleći da je umro.
U rodnom selu Gojko je završio osnovnu školu. Potom tetka i baka, videvši sa kolikom ljubavlju Gojko uči, ali i da, zbog svoje konstitucije, nije za seoske poslove, odlučuju da nastavi školovanje. Dogovoreno je da ga pošalju kod strica, koji je bio železničar u Tuzli.
Pre nego što će krenuti u gimnaziju, baka i tetka upućuju Gojka da leto provede u manastiru udaljenom pedesetak kilometara od Kućanaca.
„Pred moj odlazak u gimnaziju, poslali su me u manastir Orahovicu, da se tamo malo pripremim...“, nastavio je patrijarh Pavle da priča o počecima svog životnog puta. „Boravio sam tamo mesec dana i nisam mogao baš sve da shvatim u bogosluženju, ali sam imao osećaj prohujalih vekova i predaka koji su se tu molili. Za mene su te molitve bile prisutne, kao i njihovi uzdasi i radosti, i to mi se tako urezalo u sećanje, ali nisam ni pomislio da će moja budućnost biti vezana za Crkvu.“
Gojkovi stric i strina imali su osmoro dece. Gojko je bio jedanaesti u porodici. Svi su živeli skromno i solidarno.

DVA IZ VERONAUKE
„Živeli smo na periferiji Tuzle“, pričaće kasnije o tom vremenu. „Preživeli smo zahvaljujući jednoj kravi koju smo svi bili dužni, čak i nauštrb škole i učenja, da vodimo na ispašu. Stric je bio strog, ali pravedan, svu svoju decu i mene je iškolovao, svi su završili neki fakultet, pojedinci su i doktorirali.“
Gojkovu pažnju najviše privlače prirodne nauke. Iako se u to doba u njemu već duboko ukorenilo religiozno osećanje, a bio je i dobar đak, iz veronauke je imao - dvojku!
Ali, životni dobitak bio je izuzetno veliki, pa je, prisećajući se toga vremena, rekao:
„Naš katiheta je bio jedan omalen čovek, Srbin iz Mađarske. Imao sam vazda nastavnika za tolike godine, ali on je za mene ostao najbolji pedagog i predavač. Jednu takvu materiju kao što je katihizis, to je dogmatika, sve je to u pitanjima i odgovorima - vrlo teško je u tim godinama shvatiti. A on nam je to tako iznosio da se mi deca uopšte nismo mučili. Bio je, razume se, dobar, ali strašno strog čovek. I kada me prozove, ja ne znam za sebe, ne mogu ništa da kažem, promrmljam nešto, tamo-vamo, a on meni: ’Sedi, jedan!’ Onda se izvučem, kad pita nešto malo teže. On obično kaže: ’Ko zna, dobiće dva.’ Ako znam, ja se nekako javim i popravim na dva. Kasnije, kad sam porastao, malo sam se osamostalio, nije više bilo te treme, mada su mi, inače, više odgovarali predmeti gde ne mora da se memoriše, kao što su matematika i fizika.“
Po završetku niže gimnazije u Tuzli, Gojko se 1930. upisao na šestorazrednu Bogosloviju u Sarajevu. Na Bogosloviju se tada upisivalo sa malom maturom, današnjom osmogodišnjom osnovnom školom.
„Uticaj rodbine je prevagnuo da upišem Bogosloviju, mada je ostalo interesovanje za fiziku, kojom ću se baviti docnije, pogotovu u slobodnom vremenu“, ispričao je mnogo godina kasnije.
Srpska pravoslavna bogoslovija u Sarajevu bila je na dobrom glasu, a njenom ugledu kasnije će dodatno dosta doprineti upravo generacija glasovitog srpskog patrijarha Pavla.
U toku ovog školovanja, bogoslov Gojko dospeće u iskušenje da još jednom ozbiljno preispita odluku da se upiše na Bogosloviju. A krenulo je, kako predočava, od jedne, reklo bi se, obične misli:
„Tada, u trećem razredu Bogoslovije, to je period već poodmaklog puberteta, došla mi je na um misao: Ako Bog unapred zna da ću ja da budem ubica, kockar, ili ne znam kakav pokvarenjak, da li ja mogu to da ne budem? Ako ne budem, njegovo znanje je ništa, a ako budem - gde je tu sloboda? Mnogo me je mučilo to pitanje i trebao mi je taj odgovor. Ali, ako se poverim nekom od drugara - nisam siguran da ću dobiti odgovor, jer njih ne interesuju ta pitanja; da kažem nekom od profesora - ni to ne ide, reći će, ovaj je neki jeretik, ko zna?
U tim godinama vam svašta pada na pamet, te sam dugo nosio to pitanje u sebi, dok nisam naišao na odgovor kod blaženog Avgustina koji to objašnjava pojmom vremena. Vreme je, kaže on, jedino trajanje koje ima prošlost, sadašnjost i budućnost. Prošlost je bila - nje nema; budućnost će biti - i nje nema; a šta ima? Ima sadašnjost, ali i nje gotovo da nema; ona je dodirna tačka između prošlosti i budućnosti u kojoj budućnost stalno prelazi u prošlost. Vreme važi za stvorena bića, materiju, vasionu i pogotovo za nas ljude. Mi živimo i shvatamo u kategorijama vremena, prostora i brojeva. Ali, za Boga to ne važi. Za Njega nema ni prošlosti, ni budućnosti, već samo večne sadašnjosti, tako da kada mi kažemo da će nešto biti, to će nama biti, ali ne i Njemu. I to je meni rešilo problem. Da nije, mogla je da bude tačka na bavljenje bogoslovijom.“
Gojko je pobedio iskušenje koje mu se našlo na putu.

VUKOVI I OVCE
NAŠE je da se trudimo da budemo zaista ljudi, spremni da i među vucima budemo ovce Hristove. Bog nas šalje da svojim životom i verom privolimo i vukove da i oni, ako hoće, postanu ovce Hristove.
Ali, u svakom slučaju, najvažnije je da mi ne postanemo vuci. To će nas održati i biološki i moralno. A ako moramo da nestanemo, neka nestanemo kao ljudi. Kao neljudi ne pristajemo ni da živimo ni da umiremo.

U ŠKOLI SA MEŠOM
U niŽu gimnaziju Gojko se upisao 1925. godine. Tada se i preselio u Tuzlu. Među đacima sa kojima je išao u školu bilo je kasnije više poznatih ljudi. Tako, jedan od školskih drugova, istina nešto mlađi od njega, sa kojim se često družio u Tuzli, bio je i potonji veliki srpski pisac Meša Selimović.
(Nastaviće se)