Rabina za senatora

 VRHOVNI verski poglavar Jevreja Srbije i Jugoslavije, rabin dr Isak Alkalaj, utekao je sa ženom, ćerkom i zetom iz Beograda pre nego što su stigli Nemci. Iz turske prestonice Ankare uputio je pismo vladi u Londonu u kome je opisao izlazak iz glavnog grada posle petog talasa nemačkog bombardovanja 6. aprila:
"Pred samu noć napustio je najveći broj Beograđana varoš. Napustili smo i mi Beograd. Strašan je prizor davala naša prestonica te noći. Išli smo pešice po opustošenim ulicama...Valjalo je samo ići dalje, što dalje iz tog pakla ruševina i požara... Sela su bila puna izbeglica. Mnogima je bio cilj da dođu do bilo kakvog mesta pored železničke pruge i pođu prema jugu, misleći da će najbolje biti zaštićeni negde gde je koncentracija naše vojske bila najveća... Putovalo se, razume se, u zatvorenim i zamračenim furgonima."
U nastavku pisma on je vladu izvestio o stanju u gradovima kroz koje je prošao. Preko Jagodine, Niša i Pirota, često uz pomoć Srba, on je stigao u Bugarsku i odatle u Tursku.
Podržavao je cionistički pokret, ali u isti mah bio je "vatreni jugoslovenski rodoljub i monarhist". Bio je prijatelj kuće Karađorđević i lični prijatelj kralja Aleksandra, koji ga je 1932. postavio za senatora.
Posle Drugog svetskog rata ostao je da živi u Sjedinjenim Američkim Državama, gde je do smrti, u dubokoj starosti, 1979, bio središna ličnost i duhovni autoritet male iseljeničke zajednice jugoslovenskih Jevreja.
O uspešnom bekstvu vrhovnog rabina i njegove porodice pisala mi je iz Amerike 15. oktobra 1989. njegova ćerka Naomi - Mimi, sa kojom sam se dobro znao iz najranijeg detinjstva. Pismo sam primio posredstvom sada pokojne univerzitetske profesorke engleskog jezika Vide Marković, njene koleginice sa studija, koja je tada bila u SAD.
"Mi smo napustili Beograd 6. aprila pod bombardovanjem. Arturova mama i Hedi su bile s nama. Posle tri dana koje pešice, koje taljigama, stigli smo u Jagodinu. Idućeg jutra su Nemci ušli. Krili smo se u jednoj zapuštenoj kući na periferiji grada gde su nam Cigani izdali dve prazne sobe. Posle dve nedelje kada više nije bilo bezbedno, uspeli smo sa lažnim propusnicama da dođemo do Niša. Tamo je Gestapo aktivno tražio tatu i izdao nagradu za njegovu glavu. Opet sam s velikim teškoćama nabavila propusnicu za Pirot. Tamo smo se krili nekoliko nedelja i živeli relativno mirno pod Bugarima, sve dok Nemci nisu naredili pretres kuća u potrazi za oružjem i strancima. Tamo smo skoro zaglavili, ali zahvaljujući srpskom predsedniku opštine, dobili smo propusnice za Sofiju, gde smo imali rođake, koji su nas krili i pomogli da odemo u Carigrad poslednjom ruskom lađom na putu Odesa-Varna-Carigrad. Na putu smo doznali da je Nemačka napala Rusiju.
U Carigradu smo se priključili jugoslovenskim vlastima u izgnanstvu i došli prvo u Palestinu, onda u Kairo. Odatle su tatu poslali u SAD, gde smo se sastale sa tatom. Za sve vreme bekstva iz Jugoslavije stanovništvo ne samo da nas nije potkazalo, nego nam je i pomoglo, često na veoma dirljiv način izlažući se ličnom riziku i opasnosti."
Izveštaj koji je uputio sredinom jula 1941. jugoslovenskoj vladi u izbeglištvu o prilikama u zemlji bio je značajan jer rabin je bio obrazovan, ugledan i poštovan. Bio je skromnog porekla, ali je završio u Beču Viši rabinski seminar i Filozofski fakultet, kao prvi stipendista društva "Potpora", čiji su osnivači bili najugledniji članovi beogradske jevrejske sefardske zajednice (Bencion Buli, Salomon Azriel, dr David M. Alkalaj, Benko Davičo, Jakov Čelebonović i dr.)
Evo šta je još u izveštaju rekao:
"Nade koje je naš narod polagao u svoju vojsku nisu se, nažalost, ostvarile...
Već 10. aprila neprijatelj je ušao u Jagodinu, dolazeći s juga, pošto je prethodno zauzeo Skoplje, Pirot, Niš i celu Moravsko - vardarsku dolinu. Jagodina se branila... Svoj otpor je platila sa oko sto žrtava."
Pošto je opisao pljačkanje Nemaca u Jagodini, rabin je nastavio:
"U Jagodini nismo stigli da dočekamo rad Gestapoa, jer smo na vreme otišli odande. Ali smo zato imali vremena da upoznamo svu perfidnost te zloglasne policije u Nišu, gde je počela da dejstvuje 28. aprila rekvirirajući potrebne prostorije za svoju delatnost... Domaćinu rekviriranog stana naređeno je da u roku od dva sata napusti stan i preda sve ključeve... I ovde je odmah uhapšeno sedamdeset uglednih građana, a među njima i jevrejski sveštenik, predsednik jevrejske opštine... Pošlo nam je za rukom da izbegnemo Gestapo i tako smo 30. aprila stigli u Pirot. Nismo osetili da postoji neka granica između Niša i Pirota, iako je Pirot sa celom okolinom bio u bugarskim rukama. Pirot je imao normalan izgled. Borbi nije ni bilo... U Pirotu smo imali prilike da razgovaramo sa mnogim našim zarobljenicma koji su se vraćali iz raznih logora. Svi bez razlike pričali su o teškim prilikama u kojima žive naši zarobljenici u nemačkom ropstvu".
Rabin Isak Alkalaj doživeo je 98 godina u Njujorku. I nikada nije zaboravio Beograd. "Eh, da mogu da se ponovo prošetam od Kalemegdana do Slavije", rekao je jednom kada mu je bilo 93 godine. To sam doznao od Vere Milanković, ćerke profesorke Vide Marković.

MISIJE PO SVETU
TOKOM Prvog svetskog rata rabin je napustio Srbiju povukavši se sa vladom 1915. Po njenom nalogu, zajedno sa dr Davidom Albalom bio je u misijama za pomoć Srbiji u Velikoj Britaniji i Sjedinjenim Američkim Državama.
(Nastaviće se)