Kruna sija iz naroda

SRBIJA i Crna Gora bile su tokom 19. veka jedine balkanske države s vladarima iz narodnih dinastija. Na prestolima Rumunije, Bugarske i Grčke smenjivali su se kraljevi iz raznih evropskih vladarskih porodica. Čak je i na tek uspostavljeni tron Kneževine Albanije, 1913. godine došao princ Vilhelm Vid.
Dok su na čelo balkanskih monarhija dolazili pripadnici drevne evropske aristokratije, koja se dičila stvarnim ili konstruisanim lozama poteklim od Karolinga ili čak Merovinga, u Srbiji je 1804. na tron stupio jedan običan čovek. U miru domaćin, seljak i trgovac, u opasnim vremenima hajduk, u ratovima vojnik frajkor, Đorđe Petrović - Karađorđe. I to nije sve.
Srbija je poslednja evropska država u kojoj je tokom skoro čitavog veka trajao sukob dve dinastije zbog prestola. Taj dugotrajni građanski rat započeo je kada je 1817. godine po naređenju Miloša Obrenovića ubijen Karađorđe, a završen je skoro osamdeset i šest godina docnije Majskim prevratom, kada su kao žrtve oficirske zavere pali kralj Aleksandar i kraljica Draga Obrenović.
Monarhija je u Srbiji bila prva stalna državna ustanova potekla iz naroda, definisana vojnim potrebama ustaničkog ratovanja. Vožd, knjaz i kasnije kralj, možda nisu bili prvi građani države, ali su u početku bili njeni prvi seljaci. Narod im je poznavao pretke, dičio se srodstvom i kumstvom s njima, susedstvom s njihovim domaćinstvima, ili makar udaljenim njivama i šumama. U društvu čije je plemstvo izumrlo još u srednjem veku, srpski vladari nisu se posebno izdvajali ni po bogatstvu.
Karađorđe je tokom prvih godina ustanka finansijski zavisio od bogatijih starešina, dok su kraljevi Milan Obrenović i Petar Karađorđević bili u neprekidnim finansijskim neprilikama. Prvi zahvaljujući malom nasleđu i velikom rasipništvu, a drugi zbog cene koju parlamentarna demokratija uvek nameće monarsima.
Knez Miloš se zahvaljujući velikoj vlasti koju je od 1815. do 1830. godine sabrao u svojim rukama obogatio toliko da je postao najbogatiji stanovnik svoje države. U duši seoski trgovac, dete odraslo uz starijeg polubrata čije je prezime kasnije s ponosom poneo, Miloš se, koristeći se državnim monopolima zajedno sa svojim poslovnim ortacima, izuzetno obogatio. Kada je 1839. abdicirao, u njegovoj kasi je pronađeno 355 dukata više nego u državnoj!
Kada se posle dve decenije egzila vratio u zemlju, sedamdesetogodišnji Miloš je poslednje mesece života proveo proterujući uzurpatore sa svojih prostranih imanja. To veliko bogatstvo nestalo je već u sledećoj generaciji. Knez Mihailo, u Evropi stasali prosvećeni apsolutista, melanholični usamljenik nadahnut rodoljubljem, trošio je ovo bogatstvo za državne potrebe. Njegov vanbračni sin Velimir posvetio je veći deo nasleđa dobrotvornom radu i zadužbini koja ga je nadživela.
Novac je izvor svakakvih kontroverzi. Ipak, pojedina poglavlja naše povesti daju monarhiji veliku prednost nad republikom. Veliki prosvetitelji, istoričari, matematičari... predavali su budućim srpskim suverenima razne predmete. Sa četrnaest godina, kralj Aleksandar Obrenović polagao je, pored vojnih predmeta, istorije, celokupnog gradiva za gimnazijski razred njegovog uzrasta, i predmete vezane za pravnu struku. Iako su rodonačelnici srpskih dinastija bili nepismeni, njihovi naslednici služili su se, pored srpskog, još makar francuskim i nemačkim jezikom.
U jugoslovenskim državama nasledna monarhija stekla je loš glas. Kraljevina SHS počivala je na monarhu koga su drugi narodi sve više poistovećivali sa srpskom političkom prevlašću.
Uspostavljanje republike 1945. godine nije promenilo monarhijski karakter jugoslovenske države. Više nije bila reč o tradicionalnoj naslednoj monarhiji. Ipak, vlast Josipa Broza Tita, nastala na temeljima staljinističke diktature i kulta ličnosti bez presedana u prošlosti, bila je nekrunisana monarhija.
Jedna od parola u vreme izbora bez opozicije, održanih 1945, glasila je: „Nećemo kralja, hoćemo Tita - narod se pita.“ Broz je bio jedinstvena pojava u istoriji 20. veka. Jedini šef evropske države koji se na vlasti održao od četrdesetih do osamdesetih godina. Simbol revolucije, vođa jedinog istočnoevropskog režima koji je uspeo da se odupre Staljinu, on je istovremeno bio na čelu države, partije i oružanih snaga.
Tito je naposletku proglašen za doživotnog predsednika. Pokolenja Jugoslovena su se zaklinjala da neće skrenuti s njegovog puta, pioniri su do 1989. godine davali „časnu Titovu pionirsku reč“, sirene su do 1990. obeležavale minut u kom je 4. maja 1980. godine umro. Jednom političkom optuženiku je tokom osamdesetih godina čak rečeno da je Josip Broz i dalje prvi čovek Jugoslavije, koji je, istina, odsutan.
Demokratija je početkom devedesetih godina u Srbiju došla kao evropska moda. Tokom ove decenije izbori su bili tek pokriće kontinuiteta pređašnjeg režima. O tome da je realsocijalistički i tek uspostavljeni višestranački sistem imao snažne monarhističke elemente svedoči jedna zanimljiva činjenica: Miloševićev režim je ostajao na vlasti i kad nije imao parlamentarnu većinu, ali se, i pored jasne poslaničke većine, smesta raspao kada je 2000. godine Milošević izgubio predsedničke izbore.

PARE POJEDENE
BRITANSKI konzul optuživao je u svojim izveštajima kneza Aleksandra Karađorđevića da je posle šesnaest godina vladavine uspeo da raznim zloupotrebama prikupi basnoslovnu sumu u vrednosti od oko 160.000 funti. Posle odlaska u progonstvo, Karađorđevići su na svojim imanjima u Vlaškoj i Ugarskoj ipak živeli prilično skromno. Do 1903. godine skoro da su ostali bez imovine.
Deo novca knez Petar (budući kralj) potrošio je pomažući ustanak srpskog naroda u Bosni i Hercegovini, gde je pod lažnim imenom ratovao kao dobrovoljac.
(Nastaviće se)