Paroh na tuđem konju

NEZABORAVNU sliku Smiljana Nikola Tesla je čitavog života nosio u sebi da bi je u devetoj deceniji života ispričao devojčici Poli Fotić:
"Šaljem ti sliku kuće u kojoj sam imao mnogo veselih i tužnih doživljaja i u kojoj sam, čudnim sticajem okolnosti, i rođen. To starinsko zdanje smešteno je podno šumovita brežuljka koji se zove Bogdanić. U blizini kuće je crkva, a iza crkve, groblje. Najbliži naši susedi bili su daleko oko tri kilometra. Zimi, kad bi sneg napadao metar-dva, bili smo potpuno usamljeni. Uprkos tome, bio sam srećan! Izvor moje najveće sreće bio je naš veličanstveni mačak, najdivniji od svih mačaka na svetu...
NaŠa je kuća oko šest stotina metara nad morem i zimi je kod nas, po pravilu, vreme suvo. No ponekad se događalo da topao vetar s Jadrana uporno duva duže vreme. Sneg bi se naglo otopio, plaveći zemlju i nanoseći veliku štetu i imovini i ljudima. Tada smo bili svedoci strašnog prizora: silna uskovitlana reka nosila je propast i rušila sve pred sobom...
Voleo sam hraniti naše golubove, piliće i ostalu živinu i uzimao ih u naručje, čas jedno čas drugo, grlio i milovao. No gusan nasilnik mi nije dao mira..."
Milutin i Đuka Tesla su u Smiljanu živeli sa svoje petoro dece. U počeku su imali velike probleme kako da prehrane svoju "mnogočislenu familiju", a kasnije su imali slugu po imenu Mane koji je bio zadužen za kućne poslove: cepanje drva, brigu o domaćim životinjama, itd. Milutin je svoju parohiju obilazio najpre godinama pešice, a onda na pozajmljenom konju ili u kočijama kakvog bogatijeg meštanina.
Stoički je sve podnosio Milutin, iako nije imao svoje okućnice, a ni bašte ,zbog čega je morao da skupo plaća iznajmljenu zemlju, a ogrev je vazda bio skup. Snosio je sam sve troškove oko gostiju u njegovom domu, bilo da su to majstori koji su radili na popravci crkve ili putnici namernici.
Milutin je imao "probleme" sa sinom Nikolom, koji je po čitavu noć znao da kradom čita knjige i time sebi upropaštava vid, a svom ocu sveće lojanice.
RazliČiti su podaci koji se odnose na porodičnu tragediju koja je zadesila Tesle. Margaret Čejni navodi da je Danilo imao dvanaest godina kada je nastradao dok se na drugim mestima govori da je to bilo u četrnaestoj ili petnaestoj godini njegovog života. Nikola Tesla navodi da je Danilo stradao od udarca konja, a to se potvrđuje i na drugim mestima. Jedino M. Čejni prvi i jedini put do sada navodi "i drugu psihološki zanimljiviju verziju smrti Teslinog brata. Prema njoj je Danilo pao s merdevina za tavan. "Neki veruju da je dečko izgubio svest i u delirijumu optužio Nikolu da ga je gurnuo. Kasnije je umro od povrede glave, verovatno hematoma", kaže ova priča.
NajviŠe svetla na tragični događaj dao je dr Branimir Jovanović u svojoj poznatoj knjizi: "Tesla - duh, delo vizija":
"Smrt Danila Tesle je predstavljala porodičnu tragediju i izazvala promenu ponašanja svih članova porodice. Ne zna se kada se taj tužni događaj odigrao.
I sam Tesla je u svojim sećanjima neodređen. Jedanput je napisao da je Danilo imao osamnaest godina kad je umro, a drugi put da je on imao tri godine kada se tragegija odigrala, što je nemoguće, jer pomera datum bratovljevog rođenja u vreme kada se Milutin još nije ni oženio.
Neki biografi kažu da je Danilo imao četrnaest godina, drugi da je imao petnaest, a većina da se događaj odigrao 1863. godine ,kad je Nikola imao sedam godina i kada se porodica preselila u Gospić, smatrajući da je baš Danilova smrt bila uzrok preseljenja".
U pismu koje je Nikola Tesla uputio Ali Mehmetu, turskom konzulu u Njujorku, 8. juna 1939. godine, a čije je delove objavio Branimir Jovanović piše:
"Moj je otac bio veoma učen i poznat sveštenik grčko-pravoslavne crkve, koji je pre približno osamdeset godina obavljao misionarski rad, kako za hrišćane, tako i za muhamedance. Morao je da prevaljuje velike razdaljine, prelazi planinske prevoje sa strmim i zavojitim stazama i mada je bio odličan jahač, nije mu bilo lako da nabavi brzog i sigurnog konja, naročito zato što su planine bile pune vukova. On je pružao vredne usluge vašim ljudima, o čemu je bilo javljeno jednom svetlom i bogatom paši koji mu je, želeći da uzvrati za humani napor moga oca, poklonio divnog konja čiste arapske rase, čije je uobičajeno kretanje bilo brz galop.
Ovaj konj je jednom prilikom spasao život mom ocu u najvećoj opasnosti od vukova, pokazujući neverovatnu inteligenciju i hrabrost. Ali na nesreću, zbacio je sa sedla mog brata, mladića obdarenog genijalnošću, pri čemu je mladić pretrpeo povrede od kojih se nikada nije oporavio. Konj mu je bio veoma privržen i pokazao je svoj bol na dirljiv način.
Prisustvovao sam toj tragediji kad su mi bile tri godine i ona je neizbrisivo zabeležena u mom sećanju. Posle smrti moga brata, očajni otac vratio je konja svom velikodušnom darodavcu".

ZAVOLEO GUSLARE
KADA je s jeseni 1852. godine došao u Smiljan, kuća u koju je trebalo da se useli Milutin Tesla s porodicom "nije bila u dobrom, već u rđavom, gotovo ruševnom stanju". Ipak, u njegovu kuću su često svraćali putnici namernici a među njima su bili i guslari koji bi kod prote ostajali više dana. Narodne pesme koje je sin Nikola čuo od njih, zavoleo je za čitav život. Najviše su mu se sviđale one u kojima "Marko Kraljević seče Turke".
(Nastaviće se)