Srpski car silni

 DIOGEN iz crnomorskog grada Sinope, smeštenog na severnom obodu maloazijskog potkontinenta, bio je jedan od najneobičnijih mislilaca antičkog sveta. Svako će se setiti kako on sa svećom usred dana ide ulicama drevne Atine i traži čoveka, ili kako boravi u buretu.
Ni njegov čuveni susret sa Aleksandrom Velikim, jednim od najistaknutijih ličnosti svetske istorije, nije ostao nepoznat. Taj susret skromnog filozofa, naviknutog da je besmislena i nepotrebna raskoš sve što nije gola nužda i silnog osvajača na slikovit način sučeljava moć, vlast i bogatstvo, s jedne, i slobodu, jednostavnost i snagu spiritualnosti, s druge strane.
DogaĐaj o kojem je reč opisao je grčki istoričar Plutarh u "Životu Aleksandra Velikog". Desilo se to 336. godine pre Hrista, u vreme kada su se Heleni sakupili na Istmosu, mestu gde se Peloponez dodiruje sa kopnom srednje Grčke, i odlučili da zajedno sa Aleksandrom idu u rat protiv Persije i da njega izaberu za hegemona Helenskog saveza.
Aleksandar Veliki se nadao da će ga, poput ostalih, posetiti i Diogen iz Sinope za kojeg je saznao da se u to vreme nalazi u Korintu.
MeĐutim, osnivač kiničke filozofske škole nije bio nimalo impresioniran činjenicom da se u njegovoj blizini nalazi tako istaknuta ličnost koja će u narednim godinama ujediniti helenski svet, doći do Indije i stvoriti ogromnu državu. Naprotiv, prema Plutarhovim rečima on je mirno sedeo u Kraneju. Nije bilo druge nego da se Aleksandar Veliki lično zaputi da obiđe Diogena.
Zatekao je starca kako u nekoj vrsti ugodne dokolice telo izlaže toplim sunčevima zracima. Dolazak velikog broja nepoznatih ljudi za trenutak je poremetio Diogenov mir. On se najpre malo uspravi, a zatim upre pogled u Aleksandra Velikog. Pun poštovanja i učtivosti, Aleksandar ga je ljubazno pozdravio i zapitao da li može da mu učini nekakvu uslugu. Te reči su došle od čoveka koji je posedovao neizmernu moć i koji je bio u stanju da ispuni gotovo svaku želju.
Diogenov odgovor bio je potpuno neočekivan za poimanje običnih zdravorazumskih ljudi. On je jednostavno i sasvim nepretenciozno, ne bez urođenog mu cinizma odgovorio: "Ukloni mi se malo sa sunca."
Ovaj odgovor je iznenadio i zbunio ne samo Aleksandrove pratioce nego i njega samog. Za razliku od ljudi iz njegove pratnje koji su se na povratku smejali i zbijali šale na račun uvrnutog filozofa, Aleksandar je posle dugog ćutanja, svojim ljudima pomalo zagonetno rekao: "Odista, kad ne bih bio Aleksandar, bio bih Diogen."
Nešto manje od sedamnaest stoleća kasnije, jedan susret nalikovao je susretu Diogena i Aleksandra Velikog. Dogodilo se to na Svetoj gori u zimu 1347/1348. godine. Na tlu jedinstvene republike pravoslavnih monaha ukrstili su se putevi srpskom caru Stefanu Dušanu i vizantijskom duhovniku Grigoriju Palami. Vladar Srba sklonio se na Aton pred kugom poznatom kao crna smrt koja se pojavila u prostranim azijskim stepama i sledeći karavanske puteve, širila se svetom.
Palama je bio naimenovan za mitropolita Soluna, ali mu nije bilo dozvoljeno da uđe u drugi grad Vizantijskog carstva, pa se povukao na Svetu goru gde se nekada i sam podvizavao.
BuduĆi da je autoritet Grigorija Palame u pravoslavnoj crkvi bio ogroman, Stefan Dušan je svojski nastojao da ga pridobije da dođe u Srbiju. Srpski car nije propustio da Palamu podseti kako je sramotno da ga Vizantinci proganjaju i da mu ne dozvoljavaju da preuzme mitropolitsku stolicu koja mu je pripala. Uz to, naglasio je da će mu, ukoliko se odazove njegovom pozivu, rado pokloniti gradove i crkve i oblasti.
Božji čovek ga je pažljivo saslušao i naposletku mu rekao da sve to za njega ne predstavlja ništa: "Mi nemamo potrebe ni za političkom vlašću, ni za oblastima, ni za prihodima, ni za zaradom, ni za velikim blagom." Onda, kako bi pojačao značenje svojih reči i dao im naročitu ubedljivost, uzvratio je živopisnom parabolom uporedivši svoju monašku smernost sa sunđerom koji u sebe može da primi samo čašu vode.
DuŠanu je pokazao na Egejsko more, koje je zapljuskivalo suri atonski masiv, i upitao ga da li bi sunđer bio u stanju da u sebe smesti sve vode morskih dubina, a zatim je sam odgovorio odrečno. Sunđer bi upio samo čašu vode, a ostalu nepreglednu vodenu masu ne bi ni dotakao.
Potom je dodao da je on odavno naviknut na to da se zadovolji samo najneophodnijim. Otuda bi bilo uzaludno da ga srpski vladar zasipa zlatom ili da ga čak potopi u zlatonosnu mitsku reku Paktol. Ovakav odgovor je ohladio planove Stefana Dušana i on je shvatio zašto je Palama kod drugih uz pomešano osećanje divljenja i strahopoštovanja izazivao i osećanje o sopstvenoj ništavnosti.
Grigoriju Palami je konačno pošlo za rukom da uđe u Solun i zauzme svoju mitropolitsku stolicu. Štaviše, nepunu deceniju posle smrti, tradicionalni datum njegovog upokojenja 14. novembar 1359. godine, na saboru u Carigradu 1368, kanonizovan je i zaodenut oreolom svetosti.

PALAMA UZOR I PREKOR
GRIGORIJE Palama bio je najveći bogoslov kasnovizantijske epohe, monah koji je svojim teološkim principima dao značenje jednog rigoroznog morala. Zato je drugim kaluđerima istovremeno služio i kao uzor, i kao prekor.
Reč je o vođi isihasta koji je bio ovenčan slavom pobednika na nekoliko crkvenih sabora u Carigradu. Njegovo učenje je sredinom DžIV stoleća postalo preovladavajuće usmerenje vizantijske crkve.
Nastaviće se