Ceo Balkan na dlanu

 JOVAN Cvijić (1865-1927) ima posebno mesto među velikanima Beogradskog univerziteta. On je geograf i antropolog svetskog značaja, profesor i rektor Beogradskog univerziteta, predsednik SANU, počasni doktor Sorbone, Karlovog univerziteta u Pragu, i niza drugih akademija nauka i dopisni član Sovjetske akademije, nosilac priznanja niza drugih naučnih institucija u Evropi i Americi.
Za razliku od Tesle i Pupina koji su svetsku naučnu afirmaciju postigli u dalekoj Americi, Cvijić je veliki međunarodni ugled postigao u našoj sredini kao profesor Velike škole i Beogradskog univerziteta. Sledeći uporedo vukovsku tradiciju i tekovine najsavremenijih naučnih dostignuća u Evropi, Cvijić je svojim naučnim svestranim delom proslavio i svoj vukovski zavičaj i srpski narod u čitavom svetu.
Studirao je i doktorirao u Beču, a bio je izabran i za redovnog profesora Karlovog univerziteta, osnovanog 1348. godine. Mada su austrougarske vlasti posle dužeg ustezanja na intervenciju uglednih bečkih profesora 1903. potvrdile izbor, sam Cvijić je odlučio da ne preuzme Katedru geografije u Pragu i ostao je u Beogradu na Velikoj školi, jer se u međuvremenu odigrao Majski prevrat u Srbiji.
O njegovom izboru i odustajanju od profesure na Karlovom univerzitetu saznao sam iz arhivskih dokumenata koji se čuvaju u Književnom arhivu Češkog narodnog muzeja, upoznavši se i s Cvijićevom ocenom i značajem Majskog prevrata iz Cvijićevog pisma profesoru J. Polivki. Mada "balkanski surov i krvav", prevrat je za Cvijića bio neophodan. "I da to nije učinila vojska, učinio bi narod. Izvršila bi masa sa mnogo više žrtava i drugih nesreća...".
Jovan Cvijić bio je suveren stručnjak za više naučnih disciplina. Istraživao je etnografska, privredno-geografska, etno-psihološka, socijalno-ekonomska i društveno-politička pitanja koja su bila aktuelna u njegovo vreme u balkanskim relacijama. Već u srednjoj školi je naučio glavne evropske jezike i svoja dela osim na srpskom, objavljivao na francuskom, nemačkom i engleskom jeziku i redovno sarađivao u stranim časopisima.
Njegova studija "Balkansko poluostrvo i južnoslovenske zemlje" objavljena je 1918. u Parizu na francuskom jeziku i kasnije prevedena na srpski.
Kao najbolji poznavalac Balkanskog poluostrva Cvijić je imao veoma is-taknutu ulogu i na Pariskoj mirovnoj konferenciji posle Prvog svetskog rata, kao ekspert za granice i etničke probleme. Poznato je da je i američki predsednik Vilson tražio Cvijićevo mišljenje o tim pitanjima.
Kao rektor, Cvijić se zalagao za autonomiju Univerziteta kako u samostalnom izboru nastavnika, tako i u slobodnom izražavanju naučnih pogleda i političkih uverenja njegovih nastavnika i studenata.
Smatrao je da "Univerzitet mora biti ognjište naučne misli" i da "jedan narod nema dragocenijeg kapitala od odlične univerzitetske omladine".
Istoričar književnosti i književni kritičar Pavle Popović (1868-1939) veoma je zaslužan za razvoj srpske nauke o književnosti i uopšte kulture. Znalac glavnih evropskih jezika i literatura, on je nastojao zajedno s bratom Bogdanom Popovićem, takođe znamenitim profesorom, Jovanom Ske-rlićem i drugim intelektualcima toga doba da tokove srpske kulture i književnosti usmeri ka zapadnoj Evropi, francuskim i engleskim izvorima u književnosti i kulturi umesto srednjoevropskih (austrougarskih i nemačkih), kao i turskog nasleđa.
Popović je bio na studijskom usavršavanju u Ženevi i Parizu, kasnije i u Pragu. Uveo je za to vreme modernije metode u proučavanju književnosti, odbacivši preživeli filološki metod, a opredelivši se za biografski i pozitivizam, i za proučavanje društvene sredine, preuzetih od Sent-Beva i drugih uzora.
Prvi je počeo da se bavi svim periodima srpske književnosti i bio pouzdan znalac za staru i za savremenu književnost.
Zajedno s bratom Bogdanom i Skerlićem, pokrenuo je i uređivao "Srpski književni glasnik", najznačajniji književni časopis do danas, a posebnu zaslugu ima za naučni časopis "Prilozi za književnost, jezik, folklor i istoriju" (PKJFI) koji je uređivao skoro dve decenije i uspeo da okupi veliki broj saradnika iz zemlje i slavista iz inostranstva.
Praktikovao je nove nastavne metode: mentorsku nastavu, naučne ekskurzije, i nastojao da animira i studente za naučnoistraživački rad. Njegovi studenti pamte ga kao dobrog i duhovitog (nastavnika) predavača.
Za vreme Prvog svetskog rata Popović je boravio u Rimu, Parizu i Londonu kao član Jugoslovenskog odbora, popularišući srpsku kulturu i nacionalnooslobodilačku borbu u tim centrima. Sarađivao je u engleskim glasilima i držao predavanja na univerzitetima.
Kao profesor Beogradskog univerziteta obavljao je značajne funkcije na univerzitu i u društvu: bio je rektor BU, predsednik Srpske književne zadruge, redovni član SANU, a jedan je i od osnivača Društva za srpski jezik i književnost (1910), koje i danas deluje.
Njegovo književno delo je bogato i raznovrsno. "Pregled srpske književnosti" i "Jugoslovenska književnost" objavljeni su na srpskom i francuskom jeziku. Dela: "Iz književnosti" (I-IV).

ŠOVINIZAM NE PROLAZI
NEKA Cvijićeva upozorenja o nacionalnim problemima ni danas nisu izgubila aktuelnost. "Za svako pravo i za svaku akciju Srbije treba strani svet zadobiti i raspoložiti istinitim i što je moguće preciznijim dokazima. Naročito ne treba upotrebljavati poznate šovinističke fraze. Takav način nacionalnoga rada i odbrane škodi dakle u stranom svetu isto koliko i podvale."
Nastaviće se