Đavo i njegov šegrt

 POSLE pet gimnazijskih godina provedenih u Trećoj muškoj, preselio sam se u Sarajevo, gde je moj otac premešten po potrebi službe, i tako sam se ponovo, kao u kakvom ružnom snu, našao u svom rodnom gradu, u Prvoj muškoj klasičnoj gimnaziji, koja je odisala surim austrougarskim duhom. Profesori su takođe pripadali toj epohi i neprestano su nam uvaljivali krivicu, podsećajući da sedimo u istim klupama u kojim je u svoje vreme učio i proslavljeni Ivo Andrić.
Ovaj pisac poslužio im je kao živi prekor našoj nemarnosti, gluposti i beznačajnosti. Tek mnogo godina kasnije, negde sedamdesetih, Ivo Andrić mi je u jednom razgovoru sam otkrio veliku tajnu da je bio loš đak i da je, kao i ja, ponavljao sedmi razred zbog matematike.
Jedina svetla tačka u ovoj školi bio nam je profesor crtanja i istorije umetnosti - Bora Mihačević. Tako sam ponovo našao velikog zaštitnika, koji mi je, u nedostatku slušalaca, satima govorio o istoriji umetnosti, prezirući i gadeći se likovnog života "u ovoj nezdravoj kasabi u kojoj je morao da živi kao po kazni". I profesor Mihačević, čovek velikog obrazovanja i ukusa, i ja, mali, rahitični gimnazijalac klempavih ušiju, zbog kojih sam patio kao ubogi đavo, čeznuli smo da se iščupamo iz ovog ukletog grada kome je i Bog rekao laku noć.
"Jednom od nas dvojice to mora uspjeti!", govorio mi je profesor. Njemu, nažalost, nije, pa zbog toga ispisujem redove koji će ga možda spasti od zaborava. Umro je sam (govorili su, kao pas), u svojoj garsonjeri, a otkrili su ga tek nekoliko dana kasnije. Izgleda da se mnogo namučio. Ruke su mu bile izgrižene od sopstvenih ujeda, a skromno pokućstvo razbijeno u paramparčad.
Ilustratori humoristi (kojih li čudnih zanimanja!) sakupljali su se posle posla u obližnjem bifeu "Lovac", u kojem se pilo s nogu, uz skromnu zakusku; poneko kuvano jaje, usoljeni riblji fileti "ringlice" ili "zdenka" sir i napolitanke. Polaskan njihovim značajnim društvom, stajao sam i ja ponosno za šankom trudeći se da što pre odrastem i sam. Tada, posle nekoliko boca mlakog piva presečenih domaćom rakijom "patrija", otkrivale su se pred mojim šesnaestogodišnjim očima redakcijske zavere, strahovi, saučesništva, izdaje, u tom malenom krugu što je sa zavišću i divljenjem posmatrao, kao nedostižni ideal, humorističke listove iz velikih gradova, kakvi su bili "Jež" u Beogradu, "Kerempuh" u Zagrebu i "Pavliha" u Ljubljani.
U tim hladnim sarajevskim večerima, u sirotinjskim bifeima, sa lokalnim pijancima, promašenim piscima i usmenim književnicima koji bi izgovarali čitave tirade ako bi im se platio bokalčić crnjaka, stojeći na betonu na kome se topio sneg pretvarajući se u bljuzgavicu, počeo sam da shvatam posebnu vrstu bratstva koja je vezivala te izgubljene duše, što su, poput dvorskih luda, živele od izazivanja smeha. U to vreme, počela su da se pojavljuju luksuzna izdanja jugoslovenskih klasika na velikim formatima i najfinijoj hartiji, sa neobično lepim ilustracijama čiji su autori bili naši poznati umetnici. Oduševili su me rani crteži perom Ljubice - Cuce Sokić, koja je nepogrešivom šrafurom linija uspevala da dočara građansku atmosferu 19. veka u Vojvodini, bunare s đermovima, krinoline i salonske zavodnike.
Zajedno s njom, tu ediciju je ilustrovao jedan od naših najboljih i najveštijih crtača Dušan Ristić, koji je umeo da izvede pravo čudo perom i četkicom umočenom u tuš. U Zagrebu je živeo njegov vršnjak Fedor Vajić, čijim sam se ilustracijama Prustovih dela divio. U to vreme pojavila su se i dva zapanjujuće vešta ilustratora, Miljenko Stančić i Josip Vaništa. Ovaj prvi, slikar varaždinskih maglenih atmosfera, autor je svakako jednog od neprevaziđenih crteža-portreta ukletog poete Tina Ujevića, pravog remek-dela.
List "Jež" pokrenuo je biblioteku humorističkih knjiga koje su ilustrovali Dragan Savić, vešt crtač sjajnog, lakog pera, Milorad Ćirić, koji je crtao oštrim, klinastim linijama čudne stilizacije, i još nekoliko beogradskih autora. Najupečatljiviji od svih bio je, svakako, način nenadmašnog Zuke Džumhura (1929-1987), karikaturiste lista "Politika", slikara, ilustratora i putopisca.
Tamnoput, lica uokvirenog kratkom, kovrdžavom bradom koju je pustio kada je išao na hadžiluk u Meku, bujne kose koju su rano prošarale sede, umetnik, pustolov, pijanac, mudrac i pričalica, Zuko Džumhur je snagom svog talenta i invencije obeležio čitavo jedno veliko razdoblje u istoriji crtanja ove zemlje. Stari muslimani zvali su ga šaljivo Šejtan efendija, a ja sam mu godinama bio sledbenik, prijatelj i učenik. Đavo je njegov šegrt. Budući da je poslednjih godina bio dobrovoljno odsutan iz javnog života i da se nije pojavljivao na novinskim stranicama, nove generacije su potpuno zaboravile njegov rad i delo. Tome je doprineo i poslednji rat, u kome su se mnogi pitali na čijoj bi strani bio Zuko: na srpskoj ili na turskoj. Kada me to i danas pitaju, odgovaram da zaista ne znam, ali da ću svakako pitati samog Zuku čim ga budem video!
Da bih spasao od zaborava ovog najvećeg crtača koga smo ikad imali, na osnovu zajedničkog rukopisa jednog starog, već zaboravljenog scenarija za film, koji nikada nije snimljen, napisao sam o svom prijatelju knjigu "Zelena čoja Montenegra" ("Prosveta", 1992) i pustio da otplovi u vreme, poput kakve boce sa porukom bačene u more zaborava, koju će možda pronaći i pročitati neko ko će jednoga dana izvući iz tame vremena Džumhurovo delo, osvetliti ga i ponovo vratiti u život.
Nastaviće se