Pastorče rodnog grada

 MOJ sukob sa režimom počeo je davno, još 1967, kada sam potpisao čuveni Predlog za razmišljanje ali nastavljao se neprestano, jer sam imao nesreću da me zbog rođenja sarajevske vlasti smatraju svojom legalnom metom. Mislim da niko nije platio tako visoku cenu, za ime jednog grada u svom pasošu. Dakle, to je jedna vrlo stara bitka između pisca i rodnog grada. Naime, 1972. godine tamo su zabranili jednu moju dramu, koju su do tada igrali devedeset dva puta. Drama se zvala "Voks humana" i dobila je pre toga sve nagrade na festivalima... Dramu je igralo Zeničko pozorište. Režirao je makedonski režiser Ljubiša Georgijevski.
Predstava je bila toliko popularna, da su novosagrađeno Zeničko pozorište hteli da nazovu Voks humana. Ona je bila zaštitni znak pozorišta. Njegov upravnik, Uroš Martinović, bio je kandidovan za AVNOJ-evu nagradu kao čovek koji je vodio najuspešnije pozorište u zemlji te godine. Kada su tu dramu zabranili, on je dobio srčani napad i umro. To je bila neka vrsta ubistva.
Predstava je, inače, bila poput antologije, sastavljena od narodnih andergraund pesama, često skarednih i lascivnih; kroz nju su se prelamali svi važniji događaji, od poziva na ustanak 1941, do poziva na železničkoj stanici vozova koji su te iste ljude odvozili na rad u Nemačku 1971.
I evo šta se dogodilo: Šiptar Mahmut Bakali, nosat, ćelav, sa crnim brkovima i u belim čarapama, tadašnji visoki savezni funkcioner, svojevremeno je u Prištini, gde je gostovala, video tu dramu. A jedan lep glumac iz te predstave uspeo je da zadobije, blago rečeno - naklonost lokalne glumice, koja je slučajno bila i Bakalijeva ljubavnica.
Kada su počele pesme o Informbirou ("Pliva patka, pliva guska, ova zemlja biće ruska..."), Bakali nije hteo da sačeka da glumci nastave da govore stihove, one protiv Informbiroa, nego je demonstrativno napustio pozorište, zalupio vratima lože i uputio protestno pismo Centralnom komitetu Bosne i Hercegovine, u čijoj je nadležnosti bilo i Zeničko pozorište. Uglavnom, predstava je istog časa zabranjena.
Počela je kampanja protiv mene; novine su bile danima pune napada (o, čuda!), da sam informbirovac, a počele su i pretnje šta će mi se dogoditi ako slučajno dođem u Sarajevo. Od tada svoj rodni grad mogu da vidim samo pred zoru, u snu.
Ja sam napisao Sarajevsku trilogiju; malo je gradova koji imaju trilogiju: Dubrovnik je, na primer, ima, ali to je dramska trilogija kontea Ive Vojnovića, a ovo su tri romana. Danas je, nažalost, Sarajevo jedini grad u regionu u koji se knjige njegove i moje trilogije unose tajno.
Svi napadi na mene kao pisca išli su iz Sarajeva i uvek su bili zbog gluposti i primedbi na moju slobodu pisanja. Pisao sam tako da sam se rodio u sarajevskoj Ulici kralja Aleksandra, pored Katedrale, gde nam je, na uglu, bila kuća, a na fasadi tabla sa imenom ulice. U kuću su 1941. godine došli neki bubuljičavi, masni tipovi, prošli kroz sobe do prozora i skinuli tablu sa natpisom ulice, bacivši je na tlo, gde ju je nogama izgazila gomila komšija muslimana. Tada su, uz klicanje, stavili novu tablu ulice Dr Ante Pavelića.
Onda su 1945. godine ponovo došli neki novi tipovi u kožnim mantilima, skinuli Pavelićevu tablu, bacili je na tlo, a oni isti koji su skakali 1941. godine opet su ovu tablu izgazili. Tada je na fasadu stavljena tabla ulice Maršala Tita.
Kako su svi ti tipovi do table i metalnog stalka za zastavu obavezno prolazili kroz trpezariju moje bake, pitao sam je koji su ti bili najgori, na šta je ona odgovorila: "Ovi poslednji, bilo je blato, isprljali su mi ćilim!"
Sad se taj deo, gde je stanovala moja baka zove ulicom Mula Mustafe Bašeskije, a u produžetku je ostala ulica Maršala Tita. Sve table su u tom gradu, inače, zelene, islamske boje. Bašeskija je izuzetno vredan hroničar Sarajeva iz 17. veka, koga sam citirao u svojoj knjizi "Čuvar adrese", tako da mi nije žao što je dobio tu ulicu, nek mu je alal. Od njega su, inače, prilično krali i Ivo Andrić i Meša Selimović dok je, kao separat, bio objavljen kao prevod sa arapskog u retko dostupnoj biblioteci Zemaljskog muzeja u Sarajevu.
IspriČao sam taj slučaj sa tablama nekom novinaru u jednom intevjuu, na šta je poludeo jedan moćni ministar u Bosni, neki Braco Kosovac, koji je na sastanku Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije zatražio da budem uhapšen.
U Beograd su stigle dve visoke muftije, izaslanici tamošnje partije (Dizdarević i Pozderac), ali je sudija od koga su tražili da me uhapsi i optuži za rušenje bratstva i jedinstva, odbio to da učini jer je upravo imao grdne neprilike sa mojim prijateljem, pesnikom Gojkom Đogom koji je zatvaran zbog zbirke pesama "Vunena vremena", u kojoj je ismejao Tita. Režim nije znao kako da ga se reši i pusti iz zatvora zbog serije protestnih večeri pisaca u Francuskoj 7, a nije mogao ni da ga zadrži. Tako nisam bio uhapšen, a taj Kosovac (ne zna se da li mu je to bilo prezime ili zanimanje) ostao je sve vreme rata u Sarajevu, sarađujući sa muslimanskim vlastima.

PISANJE JE MENTALNO STANJE
NEKO je lepo rekao da sam akademski slikar i naivni pisac, jer za pisca nisam učio, a za slikara jesam. Lepo rečeno, nema šta. Uostalom, ko je i učio za pisca? Čehov je bio lekar, rekao sam, Lav Tolstoj, po zanimanju grof, Žan Žene lopov, Marsel Prust rentijer, Fransoa Vijon secikesa... Kako se postaje pisac? Ko to zna, rekao sam. Verovatno je to kao i u ostalim umetnostima, traženje neuzvraćene ljubavi. Volite me, volite me!... Vidite šta je sve umem i kako to lepo mogu da opišem, rekao sam. Volite me! Pisac nije profesija - to je mentalno stanje.

Nastaviće se