Poeta u tvrđavi slobode

BEOGRADSKE dnevne novine stidljivo su najavile da je 7. juna 1946. godine u Beograd doputovao „pesnik otpora“ i jedan od najistaknutijih francuskih pisaca Pol Elijar (1895-1952). Jedan od predvodnika nadrealističkog pokreta došao je na nagovor jugoslovenskog ambasadora u Parizu Marka Ristića, sa kojim je bio u bliskim odnosima.

Elijara su dočekali vodeći srpski pisci toga vremena: Veljko Petrović, Isidora Sekulić, Oskar Davičo, Milan Bogdanović, Dušan Matić, Miodrag Ibrovac, ali i filozof marksističke orijentacije - Dušan Nedeljković.

Pol Elijar je 8. juna na Kolarčevom narodnom univerzitetu govorio o temi „Intelektualci u francuskom pokretu otpora“, a publici ga je predstavio Milan Bogdanović. Elijar je rekao:

„Jugoslavija je jedna od najlepših i najsnažnijih tvrđava slobode. Ona je primer koji nam garantuje budućnost...“

Na kraju predavanja pročitao je jednu svoju pesmu i jednu pesmu svoga prijatelja Luja Aragona. Sutradan je na Filozofskom fakultetu održao predavanje „Poezija u službi istine“.

Prisustvovao je još jednom istorijskom događaju u Beogradu: 10. juna 1946. počelo je suđenje generalu Draži Mihailoviću, predvodniku četničke organizacije (16. jula je osuđen, a potom i pogubljen). Pol Elijar prisustvuje početku suđenja i tom prilikom za „Politiku“ izjavljuje:

„Uzbudila me je toplina kojom je publika u sali pozdravila svaki put pojavu tužioca i sudija. To je pravi narodni sud... Ja sam pročitao optužnicu i prisustvovao prvim danima suđenja... Draža Mihailović je izabrao izdajnički put saradnje sa okupatorom...“

Zanimljivo je da je tom suđenju prisustvovao još jedan poznati pisac i novinar - Egon Ervin Kiš (1885-1948). On je avionom doputovao iz Praga, a 14. juna je dao izjavu „Politici“:

„Moram da kažem da, pošto su strani novinari pročitali optužnicu, njihov stav je uveliko izmenjen...“

U ponedeljak, 24. juna 1946, Kiš je održao predavanje na Kolarčevom narodnom univerzitetu - govorio je oduševljeno o Beogradu, Josipu Brozu Titu i novoj Jugoslaviji, a pročitao je i jednu svoju reportažu iz sveta - o agrarnoj reformi u Meksiku. Tog uglednog pisca i novinara jevrejskog porekla, člana Komunističke partije od 1919. godine, koji je 1914. godine o Srbiji pisao u svojoj knjizi „Zapiši to, Kiš„, beogradskoj publici predstavio je poznati slavista, profesor Beogradskog univerziteta Radovan Lalić.

U oktobru 1946. u prestonicu Jugoslavije došao je slavni američki novinar C. L. Sulcberger. Novinar o kome je sa divljenjem pisao i Andre Malro, jedan od najvećih francuskih intelektualaca XX veka, ovako je opisao svoj boravak u Beogradu:

„U proleće 1945. Tito mi je obećao da će me primiti, i kad sam stigao u Beograd, poručio sam mu da sam tu. Uprkos užasnim odnosima između naše dve zemlje, pristao je da me primi. Dočekao me je u svojoj vili, a kad su me uveli u njegovu radnu sobu, imao je na sebi kompletnu maršalsku uniformu, zajedno sa crnim čizmama. Hladno me pozdravio i istakao da u mom slučaju čini izuzetak samo zato što je čovek od reči, a i što zna da sam stari prijatelj Jugoslavije. Dao mi je rukom znak da sednem i počeo teškim korakom hodati gore-dole, gore-dole i dok je tako hodao, držao je pravu tiradu protiv Sjedinjenih Američkih Država.

Međutim, u sobi se nalazio i jedan moj prijatelj. Bio je to Tigar, njegov veliki stari nemački ovčar. Tigar je pripadao SS trupama, zatim su ga uhvatili partizani za vreme rata i prevaspitali za Titovog ljubimca. Ležao je opružen na sagu pred stolom svog gospodara. Tito me časkom oštro pogledao, a njegove svetloplave oči su zasvetlucale.

Zatim je bez reči prišao svom stolu i pritisnuo dugme. Trenutak kasnije doneli su poslužavnik sa čašicama i šljivovicom. Još bez reči, Tito je napunio čaše. Zatim se iznenada nasmešio, podigao čašu u znak zdravice, i oluja se stišala. Vodili smo prijatan i zanimljiv razgovor.

...Pošto sam napisao svoje izveštaje iz Beograda, dao sam da mi se dobro pregleda džip i krenuo na put. Bio me je pozvao k sebi glavni obaveštajac u britanskoj ambasadi i opomenuo me kako se pronose glasine da će me pokušati ubiti u brdima na jugu, gde se priča da još lutaju bande četnika, pa se takva zavera može dobro kamuflirati. Nisam na to obratio pažnju, osim što sam od američkog vojnog atašea pozajmio kolt, revolver kalibra 45. On mi neće moći koristiti osim za odbranu džipa. (Imam nekoliko zlatnika koje uvek nosim sa sobom kad sam na Balkanu; to je jedina moneta koju seljaci cene.)

Preko Titovog kabineta dobio sam dozvolu da pređem u Grčku preko Monastira (Bitolj - Florina), koji je na zabranjenom području...“

PISMO TOMASA MANA

Početkom 1929. u Beograd će stići i jedno zanimljivo pismo Tomasa Mana - veliki nemački pisac uputio ga je prevodiocu njegovih novela, među kojima je i „Smrt u Veneciji“, gospođi Anici Savić-Rebac:

„Vrlopoštovana gospođo,

Mnogo hvala na Vašem ljubaznom pismu i poslatom primerku Vašeg srpskog prevoda mojih novela. Ja ne mogu o Vašem ličnom dostignuću da iskažem pohvale, pošto ne razumem ni reč srpski, ali izdavaču mogu da učinim komplimente: knjiga je veoma dostojno i lepo opremljena. Ja bih se veoma radovao kad bi više mojih knjiga na srpski bilo prevedeno i slažem se s Vama da bi roman, koji me je učinio poznatim u Nemačkoj, bio prvenstveno pogodan za to... Sa visokopoštovanim pozdravom Vaš veoma odani Tomas Man“.

(Nastaviće se)