Aragon gleda Rusiju

NA poziv Saveza književnika Jugoslavije, 11. juna 1947. godine u Beograd su na železničku stanicu stigli bračni par Elza Triole (1896-1970) i Luj Aragon (1897-1982), poznati francuski književnici. Aragon, pesnik, romansijer i jedan od predvodnika nadrealističkog pokreta, bio je vlasnik lista "Le soir". Elza je poznatija kao sestra Ljilje Brik, ljubavnice Majakovskog, o kome će napisati studiju, ali i više romana.

Na stanici ih je dočekao Ivo Andrić, predsednik Saveza pisaca Jugoslavije, sa članovima uprave. Dva dana po dolasku, gosti su u Francuskoj 7 održali konferenciju za štampu, na kojoj su čitav sat odgovarali na pitanja novinara: otvoreno su rekli da se u Francuskoj o našoj književnosti ne zna ništa.

Pesnik i prevodilac Božidar Kovačević, koji je zajedno sa Andrićem i Bogdanovićem bio određen da prati visoke goste, zabeležio je:

"Njegova žena Elza Triole, jednako ga je opominjala: Aragon! Ne pričaj toliko, ne troši se, štedi se! I samo, kad se nije dobro osećala pa ostajala u hotelu, mogli smo se u stvari ponešto porazgovarati sa njim..."

Nisu krili - da su jedno drugom inspiracija. Odseli su u hotelu "Mažestik", a društvo su im uglavnom pravili, i u šetnji gradom i u razgovorima, Ivo Andrić, Čedomir Minderović, Oto Bihalji Merin, Dušan Matić i Sreten Marić. Obišli su Avalu i spomenik Neznanom junaku, a Milan Bogdanović ih je odveo da razgledaju Šumadiju. U Mladenovcu su prisustvovali predavanju o značaju seljačkih radnih zadruga za razvoj socijalizma; ručali su u Topoli i posetili Oplenac. Domaćini su ih odveli i u Novi Sad, pa na Iriški venac i Frušku goru.

U Beogradu su Aragon i Elza Triole obišli Školu za filmsku glumu i režiju, u pratnji pesnika Aleksandra Vuča - pozdravio ih direktor Škole Vjekoslav Afrić. Razgovarali su sa profesorima i učenicima. Zatim su otputovali u Makedoniju, a kada su se vratili, 20. juna, prisustvovali su "fiskulturnoj paradi". Potom su, u pratnji Radovana Zogovića, Čedomira Minderovića i Milana Bogdanovića, otišli na gradilište omladinske pruge Šamac-Sarajevo. Tamo su ostali desetak dana. Iz Beograda su otputovali za Bugarsku, pa u Rumuniju i, najzad - u Sovjetski Savez.

Nisu bili fascinirani Beogradom, a ni Jugoslavijom. Njih je uzbuđivala Rusija, Staljin...

Jedan od najznačajnijih engleskih pisaca ovoga veka Lorens Darel (1912-1990), stigao je u Beograd u julu 1949.

Prijatelj slavnog grčkog pesnika Jorga Seferiosa i kontroverznog američkog pisca Henrija Milera, Darel je postavljen za atašea za štampu Britanske ambasade.

Jednom svom bliskom prijatelju, odmah po dolasku u jugoslovensku prestonicu, napisao je da se, posle onoga što je video - "za kapitalizam vredi boriti". Sumorna atmosfera u Beogradu, siromaštvo, pa i beda, dovodili su do očajanja pisca "Aleksandrijskog kvarteta" za vreme trogodišnjeg boravka u našem gradu. Aleksandar Stefanović, esejista i prevodilac, kaže da je Darel u Beogradu uživao simpatije u novinarskom svetu. Ali, očajavao je, uzvikujući:

"O, Bože! Ja ovde ne mogu da radim!"

Smetale su mu prljave ulice, sirotinja, prašina, vrućina, košava, magla... Prkosio je sirotinji vozeći svoju veliku limuzinu koju je za male pare kupio u Trstu.

Niti je on podnosio sredinu u kojoj je živeo i radio niti je sredina imala razumevanja za razmetljivog diplomatu, koji je boemisao na sebi svojstven način.

Napisao je i dve knjige: "Beli orao nad Srbijom", avanturističko-špijunski roman, u kome je prikazana atmosfera u Beogradu pedesetih godina, kao i "niz duhovitih, zajedljivih, pa i sarkastičnih priča o diplomatima", pod nazivom "Pevači diplomatskog hora" (sa posvetom: "Članovima Pisarnice Ambasade Nj. V. u Beogradu 1951").

U septembru je pisao svome prijatelju Henriju Mileru:

"Tek kratka beleška: užasavajuće sam zaposlen. Primio sam Seksus iz Pariza i dopola ga pročitao. Moram ti priznati da sam razočaran njome, uprkos činjenici da sadržava neke od tvojih najboljih zapisa do sada... Nemam više vremena da nastavim, usred smo najživljih kriza, a ruke pune posla. Prava je radost čitati te, uprkos svemu, kopile jedno... Sa ljubavlju, Lari."

U narednom pismu Mileru, Darel otvoreno kaže da jedva čeka da se "izvuče iz ovog prljavog, bučnog, razrušenog grada" u kome se "ljudi toliko gnušaju Titovog režima da su potpuno apatični".

Na Srpsku novu godinu, 13. januara 1950. godine, Darel svome prijatelju piše da su "Sloveni - poput Poljaka, teški kao đulad - daleko od mediteranske bezbrižnosti i osećajnosti", a nešto kasnije veli:

"...Na nesreću, i ovdašnja klima je takođe užasna. Ljudi su poput krtica, preplašeni na smrt, snalažljivi, uznemireni. U međuvremenu, američki i engleski levičari stižu u ovaj centar barbarstva, uporediv jedino sa najmračnijim dobom srednjovekovnog razdoblja, da bi informisali komuniste koliko smo mi dekadentni i kako smo pred slomom. Hitler je bio dečja igra u poređenju s ovim. Ako kapitalizam nije lep, onda je bar sto hiljada puta lepši, gospodskiji, slobodniji od ovoga. Basta... poverovaćeš da buncam sve dok ne dođeš do mesta koje je palo pod marksističke čini..."

Miler mu je otpisivao, tešio ga...