Zdravica madam Jovanki

Žerar Filip bio je jedan od najvećih filmskih i pozorišnih zvezda, ne samo u Evropi.

Karte za ovo gostovanje francuskih umetnika veoma brzo su razgrabljene. Posle izuzetne predstave, publika se nije razilazila.

Svi izlazi iz Jugoslovenskog dramskog pozorišta bili su opsednuti njegovim obožavaocima, pa čak i susedni park! Ostali glumci su izašli sa cvećem, ali Žerara Filipa nije bilo. Najuporniji su dočekali i ponoć - tek tada se na glumačkom izlazu pojavio Žerar Filip. Iz hiljade grla začulo se: "Žerar! Žerar!..."

Umetnik je, takoreći, u trku izašao i uleteo u "opel olimpiju" parkiranu na uglu Njegoševe i Maršala Tita. Masa je histerično pojurila prema Cvetnom trgu i bacila se na kola... Neki momci su počeli da dižu auto u vazduh... Na zadnjem sedištu sedeo je skamenjeni Žerar Filip. Reporter “Ilustrovane politike” je taj prizor ovako opisao:

"Očajnički pogled tih toplih, obožavanih očiju nas je otreznio, nagnao da se zastidimo ovog čina, otkrio nam da smo nasilnici, da nanosimo bol čoveku koga volimo. Neki povikaše da se čovek pusti s mirom, i oni snažni momci, kao na komandu, a već i umorni od držanja, spustiše auto na kolovoz. Dodirnuvši asfalt, 'olimpija' je lagano krenula kroz masu koja je nemo pravila špalir. U Beograd su, posle, dolazile mnoge slavne zvezde, ali nijedna nije izazvala takvu masovnu psihozu kao Žerar Filip."

Slavni glumac je u hotelu rekao da tako nešto nigde nije doživeo - toliko sveta, takve ovacije, obožavanje njegove umetnosti.

Evo Vinaverovog zapisa:

"Vilar je bio silno zainteresovan saznanjem o obilju naših akcenata. U više navrata mi je uporno podvlačio: da u francuskom, takoreći, akcenta i nema... Žerar Filip mi je, u više mahova, obećavao čak i da mi napiše šta misli o novom vajanju rečenice. Ali, bio je isuviše zauzet autogramima i istim istovetnim odgovorom na ista istovetna pitanja raznih šiparica i dečaka. Ipak sam, u dva maha, duže razgovarao sa njim. On mi reče:

- Kod nas je danas jedini pretežan uticaj filma. Film, pa film; prožeti smo filmom više nego što se zna..."

PoČetkom 1955. u Beograd je došla sovjetska partijska i državna delegacija na najvišem nivou - sa Bulganjinom i Hruščovom na čelu. Oni su sa sobom doveli i opersku divu, jednu od najvećih ne samo u Rusiji - Galinu Višnjevsku (1926). Ona je veoma slikovito, u svojim memoarima, prikazala taj boravak u Beogradu, naročito prijem posle zvaničnih razgovora:

"Posle koncerta, u malom hotelu prišao mi je Bulganjin, rekao mi da me je nekoliko puta slušao u Boljšom teatru i pozvao me za centralni sto, da tamo večeram - tako sam se našla kraj njega, Hruščova i Mikojana. Preko puta, s druge strane stola, sedeo je Tito sa ženom, mladom i lepom, a ja sam pažljivo posmatrala poznatog 'potkupljivog verolomnika i izdajnika', koga su već nekoliko godina sve sovjetske novine zapenušano i sa uživanjem blatile i ružile...

"Držanjem podseća na Staljina - pomislila sam - isti spori, 'važni' pokreti i gestovi, malo govori... Atmosfera za stolom bila je napeta... Tito je bio preterano miran, veoma uzdržan - osećalo se da je podigao zid između sebe i gostiju i da ne namerava da ga sruši odmah, za jedan dan...

General Sjerov, glava KGB, posle Berije, prišao mi je s leđa i šapnuo mi na uvo:

- Nazdravite za Titovu ženu.

Do Đavola! Šta je sad ovo! Za stolom puno muškaraca, red je da jedan od njih nazdravi za damu - otkud ja! Malo je nezgodno - žena za ženu... Ali, nema mi druge - ustanem i tužnim glasom objavim:

- Predlažem da ovu čašu ispijemo za madam Tito...

Moj predlog je u onoj atmosferi zazvučao sasvim neumesno.

I Tito je dopustio sebi da se nasmeje! Prvi put te večeri.

- Madam! Kakva je ona madam, celog rata je bila partizanka, pucala i ubijala!

- Zaista? Nikad to ne bih ni pomislila - tako lepa žena...

On se glasno nasmeje:

- E, pa sad znate da ima i lepih partizanki - i s ponosom pogleda u ženu.

Napetost je popustila - dobro je računao kagebeovac!

Skoči i Hruščov:

- Deder, devojke, da zaigramo!

I počnu naše vođe da prepliću nogama, i mi, naravno, barabar s njima - napred, 'teška artiljerijo'! Ali ni to nije mnogo pomoglo - Tito se nije uhvatio u kolo..."

GILESPI HVALI GOJKOVIĆA

Jedno veliko ime iz sveta umetnosti doputovalo je 7. maja 1956. u Beograd: prvi trubač Amerike - Dizi Gilespi (1917-1993). Posle kraćeg zadržavanja na aerodromu u Zemunu, Gilespi je priredio dva koncerta na Kolarčevom narodnom univerzitetu i u Domu garde u Topčideru.

Gilespija je fascinirao mladi srpski trubač Dušan Gojković, koga je ranije upoznao u Frankfurtu.

Nastaviće se