Svatovi za Elizabetu

GODINE 1958. u Beograd je stigla filmska legenda Elizabet Tejlor (1932). Došla je sa svojim trećim mužem Majklom Todom, američkim filmskim producentom, poznatim tvorcem "tod sistema".

Velike zvezde odsele su u hotelu "Metropol".

Tod je želeo da svojoj dragoj priredi neobičnu, originalnu večeru, i to, u to doba, u najelitnijem beogradskom hotelu "Mažestik". Pozvan je scenograf na glasu - Miomir Denić. Iza svega je, organizaciono, stajao Avala film. Tod se lično sastao sa Denićem, u 11 sati pre podne, a večera za dve hiljade zvanica zakazana je za isti dan! On je zahtevao da se izbaci sav nameštaj i da se u tom ambijentu organizuje nešto novo.

Denić se prihvatio posla, zajedno sa kostimografom Milicom Babić i direktorom ansambla "Kolo" Olgom Skovran, pošto je zamislio da to bude inscenacija srpske svadbe. Evo Denićevog sećanja:

"Kada sam krenuo u Košutnjak, nisam imao jasnu predstavu šta treba otuda da uzmem. Mislio sam - smisliću već nešto! I doista, u Košutnjaku vidim tronošce i sofre - rešio sam, znači, problem nameštaja za ritual venčanja, odnosno smeštaja za svatove koji će, naravno, istovremeno biti i zvanice na Todovoj večeri.

Tih sofri i tronožaca nije bilo dovoljno u Košutnjaku, ali sam znao kako mogu da ih obezbedim. Direktori filmova dobijaju zadatak da sa rekviziterima takve stvari traže po selima oko Beograda i dopreme ih što pre u "Mažestik". Uz to zatražim da se angažuju sve pozorišne radionice u Beogradu.

Tada je bilo već dvanaest sati!

Vratim se u "Mažestik", i ponovo sve detaljno pregledam. Rešim da se izbaci i sav postojeći nameštaj iz obe sale, i gornje i donje.

U Šest uveČe, dolazi Tod u "Mažestik" - da vidi šta smo uradili. A ono, sve prazno, osim onih tronožaca i sofri!

- Šta je ovo - pita.

- Na tome se sedi! - kažem.

On sedne, da proba, i onako krupan - prevrne se!

Oni njegovi ga odmah dignu, a besni, samo streljaju očima...

Tod počne da se smeje.

Ljubi me, i kaže - kad dođu ambasadori i ambasadorke, ima da se prevrću kao on...

Pita me i za druge detalje. A, šta mislite, ceo plafon u cveću? Kažem - sve može. Sračunam na brzinu: trista hiljada komada cvetova. Gde sve to nabaviti? Okrenemo odmah rasadnike - ništa. Okrenemo i Titov rasadnik - ima nešto... Utvrdimo da nema ništa od cveća. Vreme prolazi, a ja i dalje mislim šta ću sad.

Počinju da stižu i pečeni prasići... I primetim da su im, uredno u njuške zadenute paprike... I tad mi sine! Plafon mogu da dekorišem paprikom! I to, ortodoksno crvenom! Kao nadomestak za karanfile. Gde, sada, naći toliku papriku? Da obiđemo magacine na Bajlonijevoj pijaci! Predlog je bio istog časa usvojen, i od Opštine Stari grad zatražimo da odredi komisiju, radi popisa, a od milicije da nam pomogne! I oni, naravno, odmah pristanu, jer je, doista, moralo tako - već je sve bilo zatvoreno, i zbog nedostatka vremena, nismo imali drugačijeg načina da nabavimo papriku.

Ta crvena paprika bila je izvrsna, i naravno - lepo crvena!

Čitav naš posao bio je završen na vreme.

Na podu su bile šarenice, postavljene sofre, sa tronošcima, a sve to, opet, dekorisano sa prizrenskim peškirima, o zidovima su bile anterije, sa oružjem (kremenjače, jatagani). A na plafonu, naravno, ona crvena paprika.

Tod je bio oduševljen. Svojevrsnu ekstravaganciju predstavljala je i torta za Elizabetu, koju je ona morala seći uz pomoć merdevina. Torta je bila na spratove, visoka tri metra, i merdevine su bile neophodne"!

Veliku holivudsku zvezdu, najveću koja je do tada iz Amerike stigla u Jugoslaviju, primio je i Josip Broz.

Tod je, međutim, tri meseca kasnije poginuo u avionskoj nesreći, tako da od velikih filmskih projekata sa Beogradom nije ništa ostvareno.

Početkom marta 1963. u Beogradu je gostovala slavna primabalerina moskovskog Boljšog teatra Maja Pliseckaja (1925), jedna od najvećih balerina svih vremena. Na sceni Narodnog pozorišta igrala je dve večeri u "Labudovom jezeru" Čajkovskog. Balerina Milica Jovanović izbliza je ovako zapamtila to gostovanje:

"Proba je tekla duboko usredsređeno i Maja i njen partner (Nikolaj Fedejevčev) su jasnim i kratkim primedbama objašnjavali i postizali željeni tempo u muzičkoj interpretaciji. Kada je došlo do četvrtog čina, koji je bukvalno na svim baletskim scenama sveta različit, došlo je do, blago rečeno - nesporazuma. Maja nije želela da se prilagođava našoj predstavi, ali nije htela ni da pokaže šta ansambl treba da radi.

Zgranuti Fedejevčev je tiho ubeđivao, ali bez uspeha. Na pitanje zbunjenog Fedejevčeva šta će on da radi, ona je kratko komandovala: "A ti me hvataj"!

Na sledećoj, zajedničkoj probi sa ansamblom, Maja je ovaj čin markirala, a na uporna insistiranja sada već očajnog Fedejevčeva da se urazumi, odgovorila je:

- Ja se šetam, šetaj se i ti.

- Maja, šta ćeš ovde raditi?

- Mahaću rukama..."

Kraj