Teror cara Dioklecijana

PREMA jednom predanju, dok je Dioklecijan službovao u Galiji i nalazio se tek negde na početku vojničke karijere, jedna pripadnica druida, starokeltskih sveštenika, koja je istovremeno bila i gostioničarka kod koje se hranio, rekla mu je da je suviše pohlepan i suviše škrt. Dioklecijan je spremno odgovorio: "Biću izdašniji kada postanem car!" Keltska proročica mu je uzvratila rečima: "Ne šali se, postaćeš car ako ubiješ vepra!"

Dioklecijan nije potcenio ovo pretskazanje, pa se ubuduće svojski trudio da u lovu ubije vepra, ali mu to nije pošlo za rukom. Međutim, on je tek mnogo godina kasnije shvatio pravi smisao reči koje je izrekla keltska proročica. Bilo je to 284. godine, kada se sa vojskom kretao iz Male Azije u Evropu. Prethodno je kod Ktesifona poginuo car Kar, kako se smatralo, ne bez učešća velikodostojnika Apera. Nasledili su ga sinovi Karin na Zapadu i Numerijan na Istoku. Ovaj drugi je pohitao u evropske provincije, ali je na putu ustanovljeno da je pod zagonetnim okolnostima ubijen i mrtav nošen u nosiljci. Usledila je pobuna vojnika koji su ubistvo pripisali Aperu i on je izveden pred vojni sud. Kako na latinskom reč aper znači vepar, Dioklecijan se setio starog proročanstva, pritrčao je Aperu i bez oklevanja ga ubio, pa je sam izabran za cara u Nikomediji u novembru 284. godine.

Radilo se o karijeri tipičnoj za vojničke careve III veka. On se rodio u Dalmaciji i zvao se Diokle, a otac mu je bio oslobođenik. Tekao je vojničku karijeru i lagano se uspinjao do najviših činova. Postao je komandant carske garde, odreda koji su štitili vladara, a onda je i sam postao car. Pokazao se kao odličan administrator i državnik i, za razliku od svojih prethodnika, na prestolu se održao dvadeset godina i dobrovoljno se povukao s vlasti.

Dioklecijan je započeo, a Konstantin dovršio reforme koje će Rimsko carstvo izvući iz krize i uliti mu novu životnu snagu. Kada je reč o vrhovnoj vlasti, Dioklecijan je Avgustov principat, u kojem je car bar formalno bio prvi u Senatu s posebnim ovlašćenjima, zamenio dominatom u kojem je car postao dominus, gospodar koji stoji u neposrednoj vezi s božanstvom i ima apsolutnu vlast nad svim svojim podanicima. On treba retko da se pojavljuje pred podanicima, a oni su tom prilikom dužni da učine proskinezu, da padnu ničice i poljube skut careve odeće. Budući da su sada carevi postali jednaki samim bogovima, umesto klasičnog salutatio (pozdrav), uvedeno je adoratio (obožavanje).

U vrhovnoj vlasti stvoren je vladalački kolegijum od četiri člana, tzv. tetrarhije (četvorovlašća). Čine je dvojica glavnih vladara s titulom avgusta, dok su savladari, po jedan uz svakog avgusta, nosili titulu cezara. Dioklecijan je bio svestan da jedan car nije kadar da uspešno sam vodi svetsku imperiju, a događaji iz prethodnih decenija su to jasno pokazali. Zato je on već 285. za savladara uzdigao svog prijatelja i ratnog druga Maksimijana, poreklom iz okoline Sirmijuma, a sledeće, 286. godine dodelio mu je titulu avgusta.

Rimsko carstvo je podeljeno tako da je svaki avgust otprilike vladao jednom polovinom. Pri tom je Dioklecijan izabrao Istok i stolovao u Nikomediji, dok se Maksimijan zaputio na Zapad i sedište je imao u Milanu. Potom su avgusti izabrali svoje cezare i usinili ih: Dioklecijan se odlučio za Galerija, koji je boravio u Sirmijumu, a Maksimijan za Konstancija Hlora, koji se smestio u Trijeru. Upadljivo je da nijedan od careva za svoje boravište nije izabrao Rim. Bilo je očito da je "večni grad", koji je i dalje smatran prestonicom Carstva, umnogome izgubio na značaju. U ovim novinama očito je da je Senat u velikoj meri bio degradiran i sveden na nekakvu vrstu savetodavnog tela.

Jedna od najvažnijih tekovina Dioklecijanovih reformi ticala se poreskog sistema. On je uveo jedinstven porez za čitavo Carstvo, anonu, koju je država, zbog vrtoglavog propadanja rimskog novca, od seljaka naplaćivala u naturi.

Dioklecijanove reforme, ovde iznesene u najsažetijem obliku, umnogome su doprinele oporavku rimske države. Ono što je započeo Dioklecijan, produbio je i usavršio Konstantin Veliki.

U februaru 303. godine Dioklecijan je u ime četvorice careva objavio edikt kojim je bilo predviđeno rušenje svih hrišćanskih crkava, spaljivanje hrišćanskih svetih knjiga i zabrana njihovih bogoslužbenih sastanaka. Ovim aktom hrišćani su bili degradirani, lišeni činova i zvanja, izgubili su službu i sve povlastice staleža kojem su pripadali. Naročito snažan pritisak vršen je na hrišćane iz viših slojeva, pri čemu nisu bile pošteđene ni Dioklecijanova supruga i ćerka.

Od četvorice tetrarha najmanje revnosan u ispunjavanju odredbi edikta bio je Konstancije Hlor u Galiji i Britaniji. Ova činjenica dobija na značaju kada se u godinama koje su dolazile razmatra stav njegovog sina Konstantina Velikog.

(Nastaviće se)

NARUDŽBENICA

KNjIGA "Evolute" o Konstantinu Velikom može da se naruči na telefone 011 i 069/2621-204 ili mejl evolutabc@gmail.com