Pale vatre na Balkanu

ZBIVANjA u leto 1914. godine i izbijanje svetskog rata pružili su Pupinu novu priliku da Austrougarsku prikaže kao glavnog krivca za ratnu krizu i da Srbiju brani od napada njenih predstavnika i pristalica u SAD. U govoru održanom 28. juna 1914. godine u Univerzitetskom klubu u Njujorku, on je austrijsku represivnu politiku nad srpskim narodom označio kao glavnog vinovnika tragedije u Sarajevu.

Pupin je naglasio da ga ubistva u Sarajevu nisu zatekla nespremnog, napomenuvši da ih nije odobravao. Atentat je bio neizbežan zbog stalnog, dugotrajnog sejanja mržnje protiv Srba, sprečavanja da se ujedine i osnaže. Neprijateljstvo Austrougarske postalo je još naglašenije nakon pobeda srpskog oružja u balkanskim ratovima.

Dve nedelje kasnije, Pupin je još podrobnije objasnio neposredne razloge za sarajevska ubistva. Naglasio je da je to bio poslednji čin drame koja se počela odvijati 1908. godine, austrougarskom aneksijom Bosne i Hercegovine; ona je to ostvarila drskom povredom odluka Berlinskog kongresa.

Potom je opisao ratove Srbije i Crne Gore 1876-1878. godine, kao i pobunu koja je izbila 1875. godine. Za teritorije Bosne i Hercegovine je tvrdio da su bile "najlepši srpski biseri" predati Austrougarskoj. Pripajanje Austrougarskoj i represivna politika prema Srbima morali su dovesti do eksplozije; sve drugo bilo bi neprirodno. Nacionalnu tragediju Srba, Pupin je video u kosovskom porazu 1389. godine. Ona se mogla okončati samo zajedničkim naporom svih Srba i njihovim ujedinjenjem.

U narednim danima kriza se pretvorila u dramu zbog austrougarskog ultimatuma uručenog Vladi Srbije 23. jula. Pod pritiskom velikih sila, posebno Rusije, Srbija je prihvatila većinu zahteva iz ultimatuma, ali to nije bilo dovoljno, što je vlada u Beču iskoristila da joj objavi rat. Saznavši za to, Pupin je izjavio dopisniku "Njujork tajmsa" na svom imanju u Norfolku da je očekivao takav ishod krize. Austrougarsku je proglasio agresorom i osudio velike zapadne sile koje su joj dozvolile da vrši nasilje nad Srbijom. Zaključio je da će u Evropi izbiti rat i da će se u njemu naći sve evropske sile.

Narednog dana pojavila se nova Pupinova izjava. Počeo je tvrdnjom da je ubistvo u Sarajevu pružilo Austrougarskoj i Nemačkoj priliku da ostvare svoje davnašnje ciljeve; obe su želele rat, bile su dobro naoružane i spremne. Srbija je odavno predstavljala smetnju njihovim namerama.

Upozorio je da su Rusija, Francuska i Engleska morale da spreče germanski Drang nach Osten i tako sačuvaju svoj položaj i dominaciju na Sredozemlju. Verovao je da se odluka o ratu i miru nalazila u rukama Engleske i da ona neće dozvoliti da se tevtonske zemlje učvrste na egejskim obalama.

Pupin je imao priliku, koju je u punoj meri iskoristio, da iznosi svoja mišljenja i upozorava javno mnjenje u SAD na opasnost koja se nadvila nad Evropom i svetom. Njegove ocene političkih i drugih motiva Centralnih sila bile su realne i prihvatljive, objektivne za sve one koji su iole poznavali balkanske prilike. Pupinovi napisi i izjave odražavali su, nesumnjivo, netrpeljivost prema Austrougarskoj i Nemačkoj, koje je doživljavao kao podstrekače ratnog požara. Očekivao je od Antante, pre svega od Engleske, da predvodi one zemlje i narode koji su se suprotstavljali tevtonskom hegemonizmu. Nastojao je da srpski narod prikaže kao prirodnog saveznika u toj borbi i kao žrtvu nasilja.

Pupinovi napisi i izjave nisu mogli ostati bez odgovora - on je došao iz pera austrougarskog ambasadora u Vašingtonu, doktora Konstantina Dumbe. On je izneo zvaničan austrijski stav o zbivanjima na Balkanu, počevši od sarajevskog atentata. Tvrdio je da je uzrok delovanje tajnih nacionalističkih udruženja u Beogradu, koja su podržavali srpska vlada, oficiri i dvorski dostojanstvenici; oni su snabdeli atentatore oružjem i novcem.

Dumba je oštrim rečima odbacio Pupinovu tvrdnju da su Austrougarska i Nemačka želele rat i da je aneksija Bosne i Hercegovine bila prvi pokušaj da on počne. Aneksija je bila zamišljena, nastavio je Dumba, kao pokušaj smirivanja nemirne i nejasne političke situacije na Balkanu; odluke Berlinskog kongresa zamišljene su kao konačne, a otpor Srbije prisilio je Austrougarsku da mobiliše svoju vojsku.

Pupin je odgovorio dva dana kasnije na stranicama istog lista. Bio je odlučan i direktan. Potvrdio je postojanje nacionalne propagande među Srbima i Hrvatima u Austrougarskoj, naglasivši da nje nije bilo u Srbiji i Crnoj Gori. Srbima u Austrougarskoj nije bio potreban podsticaj sa strane. Jačanje nacionalnog pokreta u Austrougarskoj pripisao je tiraniji njene vlade i nasrtajima na načela pravde i poštenja. Austrijsko držanje prema Srbima opisao je kao tiraniju kojoj se teško mogla naći slična, još od "najmračnijih vremena srednjeg veka".

Kao nagradu za svoju lojalnost i požrtvovanost, Srbi u Austriji su bili žrtvovani za račun austrijske ekspanzije prema Egejskom moru. Srbina je opisao kao romantičnog sanjara, koji uživa u pesmama i pričama o veličini srednjovekovne Srbije. Zbog toga je bio sumnjiv i grešan, nepouzdan, izdajnik Austrijskog carstva. To je bila logika vladajućih krugova u Austrougarskoj: onaj koji je verovao u obnovu srpske veličine, nije mogao podržavati austrijsku ekspanziju prema Egeju.

(Nastaviće se)