Srbija na izmaku snage

PRVIH dana avgusta 1914. godine, praktično čitava Evropa nalazila se u ratu. Vlada SAD proglasila je neutralnost, dok je javno mnjenje pokazivalo naglašenu naklonost prema Srbiji. Pripadnici raznih naroda uobličavali su i iznosili svoje stavove prema ratu. Pupin je prednjačio u tome, uveren da je došao trenutak da se Srbiji pruži finansijska, materijalna i humana podrška i pomoć.

Na velikom zboru Južnih Slovena održanom 1. avgusta u Opera hausu u Njujorku, kome su, pored ostalih, prisustvovali Grci i Česi, ređali su se govornici, klicalo se Srbiji, izvikivale osude na račun Austrougarske, pevale nacionalne himne... Kao i ranije, i ovog puta Pupin je bio glavni organizator i govornik. On nije propustio da napomene da je Austrougarska, po svojim shvatanjima i ponašanju, bila pokvarena, da nije poštovala svoja obećanja. Zbog operacija protiv Srbije, proglasio je Austrougarsku zločincem i kriminalcem, čija je politika pretila da zapali čitav svet.

S obzirom na stanje i prilike, opštu nestašicu dobara neophodnih za rat, Pupin je uložio tokom trajanja rata veliki napor da prikupi što više novca i drugog materijala i uputi ih Crvenom krstu u Srbiji i Crnoj Gori. Time je nastavio rad koji je započeo u vreme balkanskih ratova, kada je prikupljanje priloga za Srbiju i Crnu Goru bio jedan od najvažnijih i najuspešnijih vidova njegovih delatnosti.

U telegramu upućenom Nikoli Pašiću, predsedniku srpske vlade, u proleće 1913. godine, Pupin je objasnio svoj rad na prikupljanju pomoći. Kao predsednik SSS "Sloga" i drugih ustanova, uputio je u Srbiju i Crnu Goru 58.000 dolara. To je smatrao veoma značajnim uspehom. Ostala srpska društva i pojedinci uputili su još oko 80.000. Priložnici su bili mahom obični, siromašni ljudi.

UpuĆivanje misija i pojedinaca u Srbiju, mahom Amerikanaca, predstavljalo je važan vid Pupinovog delovanja. Oni su odlazili iz SAD sa sanitetskim i drugim materijalima, neophodnim za pomoć civilnom stanovništvu i vojsci.

Kada su, februara 1915. godine, tifus i kolera uzeli velikog maha u Srbiji, Pupin je ubedio direktore Rokfelerove zadužbine da u Srbiju upute medicinsku misiju na čelu sa doktorom Ričardom Strongom. Misija je delovala u raznim gradovima i krajevima Srbije i mnogo pomogla da se ublaže posledice epidemije.

Početkom juna 1915. godine, Pupin je obavestio američku javnost da grupa od 25 studenata medicine Kolumbija univerziteta odlazi u Srbiju da radi među ugroženim stanovništvom. Predlog je potekao od samog Pupina, deo sredstava je obezbedio Univerzitet, a deo je sakupljen iz privatnih izvora. Misije će sa sobom poneti dvadeset i pet automobila, poljsku opremu, bolnice, vešernice i lekove. Studenti će se vratiti u zemlju do početka jesenjeg semestra i neće se nalaziti u blizini ratišta. Oni će biti u prilici da pomognu ranjenima, izbeglicama i obolelima, i tako će steći dragocena iskustva za svoj budući rad. Pupin je takođe vodio agitaciju u javnosti da se stvore potporni odbori (Serbian Relief Committees) i društva za pomoć deci (Serbian Childnjellfare Association).

I posle poraza Srbije 1915. godine, Pupin je nastavio rad na prikupljanju i slanju pomoći na Solunski front. Prilikom porudžbina ratnog i drugog materijala za Srbiju, Pupin je, u nedostatku državnih sredstava kao garancije za isporuku, zalagao sopstveni novac.

Sve što je činio za Srbiju, Pupin je činio i za Crnu Goru. Smatrao ju je srpskom državom i podržavao u nastojanjima da istraje u borbi za oslobođenje Srpstva. Sredstva sakupljena prilozima delio je podjednako na Crnu Goru i Srbiju, tj. upućivao ih Crvenom krstu u Cetinju i Beogradu. Tako je činio do kraja rata.

U septembru 1914. godine, vlada na Cetinju tražila je od Pupina da utvrdi koliko bi Crnogoraca u SAD želelo da se vrati u zemlju. U pismu Petru Plamencu, ministru inostranih dela Crne Gore, Pupin je odgovorio da je oko 4.000 ljudi bilo spremno da se vrati u Crnu Goru. Da bi se to ostvarilo, trebalo je obezbediti da britanska vlada naloži svojim kapetanima da osiguraju prevoz povratnika i njihovih porodica. Kako je britanska vlada prihvatila molbu sa Cetinja, Plamenac je tražio od Pupina da, "kao Srbin i prijatelj Crne Gore", pozove Crnogorce da se što pre vrate u domovinu.

Pitanje je bilo rešeno tako što je britanski Admiralitet naložio da prevoz počne čim se sakupi dovoljan broj Crnogoraca. Tom prilikom Pupin je opisao raspoloženje Amerikanaca prema srpskom narodu, tvrdeći da su jednodušno uz njega u tom ratu.

Sredinom novembra 1914. godine, Pupin je objavio poziv Crnogorcima da se pripreme za put u zemlju. Obavestio ih je da će biti prevezeni britanskim brodovima, kao i da će svako morati da plati troškove prevoza od mesta boravka do Njujorka ili neke druge luke. Odgovor ga nije zadovoljio, pa je objavio novo pismo pod naslovom Crnogorcima u Americi.

Obratio se oštrim rečima kritike zbog nedovoljnog odziva na prvi poziv iz Crne Gore, na koji je odgovorilo manje od hiljadu ljudi. Upozorio je na teškoće u kojima se zemlja nalazila i podsetio da britanski brodovi neće preduzeti prevoz ako se ne prijavi bar dve hiljade ljudi. Tvrdio je da je to bila sramota za njega i za sve američke Crnogorce. "Ja ću lako preživeti moju sramotu, ali neću nikada preživeti moju sramotu zbog moje crnogorske braće u Americi", završio je Pupin.

(Nastaviće se)