Rađanje države tri naroda

Pupin im je omogućio da u srpskim listovima objavljuju pisma, pozive, proklamacije i druga obaveštenja. Takođe je pripremio plan putovanja misije po SAD. Delegati su krenuli na put 9. juna 1915. godine, a do trenutka hapšenja, mesec dana kasnije, održali su ukupno 23 sastanka, prikupili 2.000 rezervista, i 11.000 dolara. Hapšenje delegata u Oregonu, Arizoni i Njujorku stvorilo je Pupinu prilične neprijatnosti i pretilo da ugrozi njegov ugled i položaj. Delegati su, naime, prećutali da mu saopšte onaj deo uputstva u kome se govorilo o prikupljanju austrijskih podanika, što je činjenica koja je predstavljala povredu zakona o neutralnosti. U pismenoj izjavi pred istražnim sudijom, Pupin je tvrdio: „Sve je rađeno otvoreno i čisto“.

Do hapšenja delegata došlo je zbog toga što su rezervisti okupljeni u Čikagu organizovali manifestacije, šenlučili, razvili crnogorske zastave i bili obučeni u crnogorske uniforme. Neki od austrijskih podanika, mahom Srbi koji su se prijavili kao rezervisti, dobili su vozne karte do prihvatilišta u Kanadi. Nakon hapšenja delegatima je zabranjen rad i oduzet sakupljeni novac; pušteni su na slobodu uz veliku kauciju.

I ovog puta Pupin je pritekao u pomoć i privoleo ruskog ambasadora Georgija Bakmetova da se zauzme za delegate. Posle mnogih intervencija, delegati su bili oslobođeni, ali im je dalji boravak u SAD bio zabranjen. Morali su da napuste zemlju.

Pupin je teško doživeo vojnički poraz Srbije 1915. godine. Branio je srpsku vladu od izmišljenih napada nekih listova i pojedinaca i osudio izdaju i krvoločnost Bugara prema civilnom stanovništvu. Bugarsko držanje smatrao je izdajom.

Izbijanje Prvog svetskog rata donelo je velika očekivanja vezana za saradnju Srba, Hrvata i Slovenaca. U tom poslu vidnu ulogu igrao je od početka rata i Pupin. Stvaranje Jugoslovenskog odbora podstaklo je nove nade u uspeh ove saradnje.

Na prvom zasedanju Jugoslovenskog sabora održanom 10. i 11. marta 1915. godine u Čikagu, raspravljalo se o zajedničkoj borbi za oslobođenje i ujedinjenje svih Južnih Slovena. Tom prilikom Pupin je uputio poruku kongresu u kojoj je naglasio da Srbi, Hrvati i Slovenci moraju biti slobodni, pa da tek onda deluju zajednički i ravnopravno. Ubrzo posle toga Pupin je kooptiran za člana Jugoslovenskog odbora.

Potreba za jedinstvom u redovima podeljene emigracije bila je vidljiva; ono je stvaralo preduslove za uspešniji rad, okupljanje svih raspoloživih snaga, borce za oslabljenu srpsku vojsku. Pupin je bio borac za jedinstvo i širenje srpskih nacionalnih organizacija po čitavoj severnoj Americi. Zbog toga je u pismu Mićunu Pavićeviću, nacionalnom radniku među Srbima i Crnogorcima u Kanadi, pohvalio njegov trud oko osnivanja Narodne odbrane u Kanadi i njenog povezivanja sa Srpskom narodnom odbranom u SAD. Obećao mu je punu podršku i pomoć u radu.

Pupin je bio svestan mnogih teškoća u ostvarenju svoje namere. Boravak Milana Marjanovića i Nika Županića, članova Jugoslovenskog odbora, u SAD u leto 1916. godine ocenio je neuspešnim. Pisao je da su oni naišli „na dosta velike teškoće jer Austrija živo radi preko svojih konzula i njihovih agenata, preko katoličkog klerusa i preko plaćenih novinara da spreči širenje jugoslovenske ideje među Hrvatima i Slovencima, pa čak i među Srbima“.

Dogovorio se sa članovima Jugoslovenskog odbora da se zajednički radi među srpskim, hrvatskim i slovenačkim organizacijama na ujedinjenju austrijskih Jugoslovena sa Srbijom. U tom smislu govorio je sa Teodorom Ruzveltom, bivšim predsednikom SAD, koji mu je obećao da će on i Republikanska stranka podržati napore da Jugosloveni i Srbi stvore nezavisnu državu.

U pogledu odziva Hrvata i Slovenaca na poziv da pođu u Solun i bore se kao dobrovoljci u srpskoj vojsci, Pupin je bio otvoreni pesimista. Smetnju je video u činjenici da su svi bili zaposleni i lepo plaćeni i da niko nije bio voljan da napusti stalan posao za neizvesnost i rat.

Novi zajednički jugoslovenski zbor, u skladu sa politikom srpske vlade, održan je poslednjih dana oktobra (28-30) 1916. godine u Pitsburgu. Učestvovalo je preko 600 predstavnika različitih udruženja iz SAD i Kanade. Zboru je prisustvovala i srpska vojna misija na čelu sa Milanom Pribićevićem. Među najvažnijim odlukama zbora treba spomenuti one o ujedinjenju Srba, Hrvata i Slovenaca, dinastiji Karađorđevića, Jugoslovenskom odboru kao predstavniku Jugoslovena iz Austrougarske, osnivanju Jugoslovenskog narodnog vijeća.

Pupin je igrao značajnu ulogu na zboru i bio izabran za člana Izvršnog odbora Jugoslovenskog narodnog vijeća. Zbor je odlučio da se od predsednika SAD Vudro Vilsona zatraži da primi jednu delegaciju koja će ga izvestiti o zaključcima zbora i zamoliti da se odredi „Srpski dan“. Do prijema kod Vilsona nije došlo, ali mu je upućen memorandum u kome je objašnjena priroda jugoslovenskog pitanja i tražena njegova podrška za ujedinjenje.

HRVATIMA DIKTIRA KLER

U prvim susretima Pupina i Franka Potočnjaka, člana Jugoslovenskog odbora, u Njujorku, u januara 1915. godine, razgovaralo se o prilikama u emigraciji, raspoloženjima, mogućnostima saradnje. Dok je za Srbe tvrdio da će prihvatiti svaki poziv iz zemlje, Pupin je za Hrvate i Slovence govorio da su nepouzdani, da među njima treba raditi, da su pod uticajem austrijskih konzula i katoličkih sveštenika.
(Nastaviće se)