Dolari razorenoj zemlji

RAZGOVORI sa Normanom Dejvisom, vođeni 5. maja, doneli su mnoga obećanja. Kad je Pupin spomenuo da je Srbiji potreban kredit za obnovu ratom razorene zemlje, Dejvis je upitao da li je vlada pripremila plan o tome. Pupin je odgovorio da je o tome razgovarao u Njujorku sa predsednikom Chase National Bank. On ga je uverio da su banke spremne da odobre kredite za obnovu Srbije pod uslovom da se tome ne protivi federalna vlada. Dejvis je odgovorio da će vlada podržati takvu finansijsku operaciju. Istovremeno, upozorio je da federalna vlada nije u stanju da nešto više učini sve dok Kongres ne odobri budžet za tekuću godinu.

Pupin je objasnio i široke mogućnosti koje je srednja Evropa pružala američkim izvoznicima. Ali, bez američkih zajmova, te mogućnosti nisu se mogle koristiti. S obzirom na to, Pupin je savetovao Pašića da vlada u Beogradu oformi komitet koji će pripremiti planove za privlačenje američkog kapitala u Srbiju. S tom namerom je Pupin pošao u Beograd.

Time je Pupinova misija u Parizu bila okončana. On je delovao imenom i ličnim nastupom u korist Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, podržavao njene zahteve, vodio razgovore, davao inicijative... Njegove aktivnosti bile su upravljene na američku delegaciju u kojoj je imao ličnih veza i sa kojom je lako stupao u dodir.

Zanimljivo je da je Pupin po povratku u Njujork nastojao da deluje na istom polju, finansijskom. Sredinom marta 1920. godine, vlada Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca razrešila je Pupina dužnosti generalnog konzula i na to mesto postavila inž. Vladislava Savića. Pupin je zadržao zvanje počasnog generalnog konzula u Njujorku.

Kada je Pašićeva vlada uputila u SAD specijalnu misiju da pregovara o regulisanju jugoslovenskog ratnog duga prema SAD, u njenom sastavu nalazio se, u svojstvu savetnika, i Pupin. Kada je nova misija polazila u SAD, u jesen 1925. godine, Pupin je i u njoj zadržao isti položaj.

U toku narednih godina, do svoje smrti 1935. godine, Pupin je posvetio mnogo pažnje, pokazao preduzimljivost i spremnost da utroši značajna lična sredstva na unapređenje svog starog kraja, posebno rodnog mesta Idvora. Za to je stvorio posebnu zadužbinu pod nazivom "Fond Mihajla Pupina". Njime je rukovodilo privredno društvo "Privrednik" iz Beograda.

Njemu je stavio na raspolaganje čitavu svoju imovinu u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, koja je iznosila preko dva miliona dinara. To su bile Pupinove deonice u Srpsko-amerikanskoj banci u Beogradu i zajam od pet stotina hiljada dinara koji je dao Pavlu Hadži-Pavloviću, a koji je bio osiguran njegovim deonicama u istoj banci. Deo prihoda od tih deonica Pupin je namenio za izdržavanje srpske crkveno-školske opštine u Idvoru, dok se ostatak imao isplaćivati njegovoj rodbini po spisku koji je priložio.

Naložio je da se nakon njegove smrti sredstva daju učenicima poljoprivrednih škola u Vojvodini, kao i za nagrade najboljim poljoprivrednim proizvođačima u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Ovlastio je upravu "Privrednika" da traži od ministra finansija da postupi po zakonu i omogući njegovom fondu da otpočne rad. Ministar finansija odobrio je rad fonda.

Narednih godina Pupin je proširio okvire svojih investicija u Idvoru; bio je zadovoljan povoljnom reakcijom njegovih žitelja na zaveštanje koje je učinio. U prepisci sa idvorskim parohom Vlajkom Nikolinom, Pupin je iznosio mnoge predloge i davao sugestije u pogledu korišćenja sredstava. Tražio je da se popravi lokalna crkva, unapredi nastava u školi, brine o tome ko će izvoditi radove na crkvi, i tražio da se uredno plaćaju računi. Zahtevao je da se crkveni krst pozlati a crkvena porta proširi, da se oko crkve napravi park, a da ostali deo posluži kao igralište za školsku decu.

Bio je nestrpljiv, požurivao je izgradnju i tražio sliku dela ograde koju je trebalo popraviti. Dao je šest hiljada dinara za popravku crkvenog tornja, i tražio da se na određenim mestima u porti posade kedrovi, brestovi i lipe.

Pupin je takođe pratio burna politička zbivanja u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Povremeno se i osvrtao na neka od njih. U razgovoru sa Brankom Anđelkovićem, upozorio je da je demokratski oblik vladavine najteži i da je on moguć tek kada za njega narod bude spreman. "Ono što se kod nas događalo za poslednjih deset godina, dovelo je bilo zemlju na ivicu propasti. Jedini spas, jedini mogući način da se država dovede u red, bio je veliki i istorijski kraljev akt od 6. januara 1929. godine."

Pupin je nedvosmisleno podržao korak kralja Aleksandra kao uvođenje lične vladavine, tvrdeći da je nov naziv Jugoslavija bio slavan i da je u SAD bio shvaćen kao kraj plemenske podeljenosti i nedostatka zajedništva. Tvrdio je da su Amerikanci verovali da je tim korakom kralj Aleksandar učinio veliku uslugu svom narodu i da je taj korak odobravao.

Pisma i uputstva nastavila su da lete na obe obale Atlantika i sustizala Pupina ma gde se on nalazio, u Njujorku, Norfolku ili dalekoj Arizoni, gde je tražio leka za svoje obolele noge. U njima se sa još naglašenijom pažnjom na pojedinosti daju saveti, nalozi, postavljaju pitanja i plaćaju računi. U pismu od 30. avgusta 1930. godine, Pupin se raspitivao da li je voda u opštinskom bunaru zdrava i pitka, da li će ga vlasti očistiti i produbiti.

(Nastaviće se)