Raport princa savojskog

SRPSKA plemićka porodica Popović Tekelija bila je čuvena i pre nego što se njen dični potomak Sava, prvom polovinom 19. veka, proslavio svojim ogromnim doprinosom u očuvanju identiteta i prosperiteta srpskog naroda u Ugarskoj.

U sam vrh najuglednijih srpskih porodica toga vremena, Tekelije je uveo Savin pradeda Jovan Popović Tekelija, po mnogo čemu izuzetna ličnost. Kroz njegov život se, na neki poseban način, prelomilo burno vreme u drugoj polovini 17. veka.

U tim surovim prilikama, prepunim sukoba, neizvesnosti i sudbinskih obrta, Jovan je uspeo da opstane i nametne se svom okruženju. Pošlo mu je za rukom da ostavi za sobom dovoljno dobrih tragova, da umakne zaboravu i da svoje potomke, naročito praunuka Savu, zainteresuje za svoju ličnost.

Jovan Tekelija je kroz Pomorišje, Potisje i Banat komandovao jednim krilom srpskih krajišnika i frajkoraca 1697. u bici sa Turcima kod Sente. Ispoljio je izuzetnu hrabrost, omogućivši pobedu "hrišćanskoga oružja nad turskim" pod komandom princa Eugena Savojskog, čuvenog austrijskog vojskovođe.

Kapetan Tekelija je, u noći između 10. i 11. septembra, prispeo u tabor princa Savojskog koji se bio ulogorio severozapadno od Bečeja. Doneo mu je vest da je turski sultan prethodnog dana oko podneva, počeo da gradi most preko Tise. Za to vreme njegova vojska pljačkala je Sentu i okolna mesta.

Savojski je pokrenuo vojsku, koja je, predvođena Tekelijom, prošla kroz banatske ritove i močvare i stigla u trenutku kada su Turci počeli da prelaze Tisu. U bici je turska vojska potučena u krvi do kolena.

Dan uoči boja, 10. septembra, Savojski je napisao izveštaj caru o prilikama na terenu. U izveštaju navodi da je bio siguran u nameru Turaka da napadnu Segedin.

"Sem toga me je tokom noći kapetan iz Sente po imenu Tekelija obavestio da se neprijatelj toga dana, još oko podneva, tu nalazio", ostalo je zapisano u prinčevom izveštaju ugarskom caru.

Ovo pismo Savojskog, kako je u svojoj knjizi "Tekelije - vojničko plemstvo 18 veka" (Matica srpska, 1985) zaključio autor Aleksandar Forišković, pouzdano potvrđuje učešće Jovana Tekelije u velikoj bici. Nema, međutim, sličnih pisanih dokaza o upečatljivoj Tekelijinoj hrabrosti u tom vojničkom okršaju.

To ne znači da Savin pradeda tu hrabrost nije ispoljio.Naprotiv. Savojski je Jovana nagradio za pokazane ratne zasluge postavivši ga za zapovednika Srpske milicije u Aradu. Miliciju je sačinjavalo 300 pešaka i 200 konjanika. Posebno naređenje kapetanu Tekeliji glasilo je: izgraditi tvrđavu u Aradu! Na osnovu Karlovačkog mira 1699. granica sa Turcima uspostavljena je na Morišu, Tisi i Dunavu.

Car Josif Prvi je 1706. godine, tada već pukovniku Tekeliji i njegovoj užoj porodici darovao plemićku titulu. Od tada se porodica Tekelija ukorenjivala u Aradu i, kroz godine koje su dolazile, podizala svoj ugled stičući oficirske činove i imanja. Uporedo je učestvovala u političkom životu ugarskih Srba, stvarala materijalna dobra i formirala bračne veze preko kojih je širila uticaj u tadašnjem srpskom društvu.

Vičnost komandovanju, ispoljenu u ratu, Jovan Tekelija u miru je preobratio u praktičan duh i neverovatnu upornost kada su u pitanju ovozemaljske dobrobiti. Nije se zadovoljio samo plemićkom titulom. Procenjujući sopstvene ratne zasluge, zaključio je da bi dodela spahiluka bila adekvatna nagrada za hrabrog oficira i graničara. Stoga je 1710. godine, na adresu Dvorskog ratnog saveta uputio molbu da mu se kao nagrada za ratne zasluge pokloni mesto Tur.

Odgovora nije bilo, pa je Tekelija 1713. odaslao novu molbu da mu se dodele sledeći spahiluci: Kovačhasa, Tompa, Besoraga, Komnoš i Batanja. Dvorski savet je i dalje ćutao, ali Jovan Tekelija nije. U nekoliko navrata je posećivao Dvorski savet i ispoljio svoju preku narav i netaktičnost, ali rezultata nije bilo.

Ne odustajuĆi od svoje opsesije, 1721. godine napisao je novu molbu u kojoj je sada tražio posede: Kevermeš, Iratoš, Vizeš,Batanju i Partu. I najzad, 11 godina posle njegove prve molbe, dodeljena su mu prva tri mesta, a umesto preostala dva, dat mu je spahiluk Sveti Pavle. Godinu kasnije, u šezdesetoj godini umire stari, zaslužni Jovan Tekelija. Sličnu, nesalomivu upornost, njegov praunuk Sava ispoljavao je gotovo 100 godina docnije, u drugačijem, a takođe burnom vremenu.

Savin deda Ranko Tekelija, takođe je bio istaknuti oficir. Dogurao je do kapetanskog čina, dok mu je sin Jovan, Savin otac, proveo neko vreme u vojnoj službi u činu poručnika srpske milicije. Posle razvojačenja Vojne granice, posvetio se trgovini i život proveo kao županijski plemić.

Jovan se oženio Martom Nenadović, sinovicom mitropolita Pavla Nenadovića, sa kojom je imao šestoro dece. Najstariji sin Petar rođen je 1755. godine, a šest godina docnije, 17. avgusta 1761. godine po starom kalendaru, svet je ugledao Sava Popović Tekelija.

(Nastaviće se)