Vapaj turskih ranjenika

FORMIRANjEM V odeljenja konačno je ustanovljena vojna bolnica u Nišu. Bila je to velika bolnica, čija su odeljenja razdvojena i smeštena na raznim krajevima grada. Živu sliku te bolnice, koju je uspostavio i čiji je rad nadzirao, ostavio je Vladan Đorđević. Njenu zgradu video je očima Evropljanina, koji je stupio na tlo Orijenta:

„Zdanje bolničko na prvi pogled izgleda impozantno sa svoga lepog i ukusnog stila, ali mu je sav unutrašnji sklop smarlaisan po orijentalskom načinu, a i spolja tako je opalo, da liči na kakav izanđali zamak iz srednjeg veka. Ono bi se moglo s pravom uporediti sa kakvim lepo konstruisanim telom, u koga su unutarnji organi bolešljivi a spolja odeveno u odrpanom ruhu.

U avliji samoj videlo se na više mesta grdne gomile drvenih kreveta, razbacanog drveća, polupanog posuđa itd., đubre, blato i svakojaka nečistoća pravili su čitave brežuljke; a pored samog zdanja i svud oko njega kojekakve krpetine, dronjci, gnojava i krvava tiftika itd. Nigde čovek nije mogao proći a da ne ugazi u nečistoću i da ne oseti neprijatni zadah“.

Ni unutrašnjost bolnice nije bila u ništa boljem stanju:

„Po sporednim sobama i uglovima silestvo raznolikih stvari, sve to nabacano jedno preko drugog.

Nesrećna soba, u kojoj su turski ranjenici ležali, tako je grozno izgledala, da je retko pero, koje bi kadro bilo sve to do najmanjih sitnica da opiše.

Na gornjem boju nigde nužnika, sa čega su hodnici bili puni nečistoće.

I u barakama samim nije bolje izgledalo i tamo smo našli ako ne grozniju, a ono vrlo žalosnu sliku.

Jednom reči turski lekari - kojima se nije toliko čuditi, koliko stranim kod Turaka angažovanim lekarima - ostavili su nam jedan haos, jedan darmar i u njemu do 50 svojih ranjenika i 30 bolesnika.“

Pošto je naredio da se očiste i okreče zgrade, Vladan Đorđević je uspostavio sistem obilaska bolesnika i redovnih raporta. Njegova uprava naišla je na najbolje razumevanje kod malobrojnih lekara poreklom iz Srbije, a stranci su, verovatno zbog nepoznavanja jezika i navika vojnika i bolesnika, imali teškoća u prilagođavanju. Đorđević ih je prekorevao što, osim obilaska i lečenja pacijenata, nisu smatrali za potrebno da se staraju o radu vojnika, redu u bolnici i njenom održavanju.

Vladan Đorđević je uspeo u krugu bolnice da organizuje i apoteku. Dimitrije Milutinović, koji je u to vreme bio na dužnosti apotekara Vrhovne komande, zajedno sa dvojicom pomoćnika premestio je „carsku apoteku“ iz grada u bolnicu priključivši je zalihama I odeljenja bolnice. Iako je veliki deo lekova i materijala prebačen u Beograd, Đorđević je ipak tvrdio da je posle svega dvadeset dana ova apoteka mogla da se meri sa prestoničkim civilnim apotekama.

Na osnovu izveštaja se zaključuje da je vojna bolnica bila aktivna sve dok nije dovršeno lečenje poslednjih ranjenika i bolesnika iz tek završenog rata:

Velika niška vojna bolnica kod Ćele-kule formirana je tako ujedinjenjem dve postojeće gradske bolnice: male gradske vojne bolnice „Islahane“ i vojne bolnice kod Ćele-kule. Kao što smo videli, lekari, osoblje i oprema stigli su sa srpskom vojskom. Po normalizaciji prilika u bolnici je bilo na službi trinaestoro ljudi, od toga čak sedam lekara.

Srbija je posle 1880. godine, pod dvema vladama Srpske napredne stranke, ušla u razdoblje reformi. U to vreme je narodna vojska, stvorena dve decenije ranije za vladavine kneza Mihaila, zamenjena stajaćom vojskom organizovanom po modelu savremenih evropskih armija. Nešto od te velike aktivnosti bilo je moguće osetiti i u radu Stalne vojne bolnice u Nišu.

Već 1880. godine, pre nego što je reforma i započela, naređeno je organizovanje kurseva za lekarske pomoćnike i bolničare u vojnim bolnicama širom Srbije. U proleće i na jesen svake godine održavani su kursevi, a prva generacija osoblja za civilne okružne bolnice, koje je organizovala i finansirala država, izašla je 1881. godine. Od 1883. godine u Stalnoj vojnoj bolnici u Nišu počela je i obuka lekara iz rezervnog sastava srpske vojske. Reč je o obrazovanju civilnih lekara, koje je trajalo osam sedmica. U zemlji bez medicinskog fakulteta, ova obuka, pomoću koje su lekari sticali i vojne činove, imala je veliku važnost.

Zakonom o ustrojstvu vojske od 3/15. januara 1883. godine propisan je status lekara u srpskoj vojsci. Vojni lekari, vojni apotekari i lekarski, odnosno apotekarski pomoćnici dobili su određena formacijska mesta i činove. Kao oficiri vojnog saniteta, lekari su mogli da napreduju do čina pukovnika, a apotekari do majorskog čina.

Zakonom o formaciji vojske, Stalna vojna bolnica u Nišu postala je jedna od pet stalnih vojnih bolnica, vezanih za vojne oblasti. Stalna vojna bolnica u Nišu je, prema ovom zakonu, kasnije ustrojena tako da je u njoj radilo između 26 i 40 oficira, podoficira i vojnika. Pored upravnika, koji je po činu bio sanitetski major, trebalo je da budu zaposlena dvojica lekara sa činom sanitetskih kapetana i/ili poručnika, dvojica lekarskih pomoćnika u činu sanitetskih potporučnika, jedan apotekar - sanitetski kapetan i njegov pomoćnik - sanitetski potporučnik. U bolnici je bio raspoređen i vod sa narednikom, podnarednikom i dvojicom do šestorice kaplara. Bolničara redova moglo je da bude između 15 i 25.

(Nastaviće se)