Zemlja kažnjenog naroda

U GALERIJI SANU, 23. oktobra 1992. Dobrica Ćosić otvara izložbu “Ivo Andrić i njegovo vreme”.

“Andrić je tragični pesnik bosanskog prokletstva...”

Otputovao je 25. oktobra u Rim, gde se sreće i razgovara sa najvišim državnicima Italije, predsednikom Luiđijem Skalfarom, premijerom Đuliom Amatom i šefom diplomatije Emiliom Kolombom. Ćosić je, kao svog specijalnog izaslanika, u Rim prethodno poslao prof. dr Nikšu Stipčevića, najpoznatijeg italijanistu u Jugoslaviji. Ćosić ovom posetom nastoji da obnovi pokidane veze sa Evropom i svetom i da izvuče zemlju iz međunarodne izolacije. Dočekan je uz najviše počasti u predsedničkoj palati Kvirinale, a ministru Kolombu poklonio je i dva toma francuskog izdanja romana “Vreme smrti”...

U intervjuu nemačkom listu “Zidojče cajtung” Ćosić kaže:

“U opkladu - sto hiljada dolara za onoga ko u 18 mojih knjiga nađe bar jednu nacionalističku rečenicu...”

U Irigu, rodnom mestu prijatelja Borislava Mihajlovića Mihiza, 31. oktobra, povodom proslave 150-godišnjice Srpske čitaonice, Dobrica Ćosić i Boško Petrović (tada su izabrani za počasne članove) sreću se sa čitaocima.

Srpski institut u Lozani objavljuje brošuru Dobrice Ćosića “La Yougoslavie et la ljuestion Serbe” (Jugoslavija i srpsko pitanje).

Ponovo sledi udar opozicije na vladu Milana Panića (pa i na Dobricu Ćosića), iza koje Ćosić bez ostatka staje. Otvoreno kaže oponentima: “Sad ja ulazim u borbu...”

Jer, država na čijem je on čelu, međunarodno nepriznata, počinje da puca! Šešelj, očito, nije sam, već ima podršku (za sada još ne i javnu) zvanične srpske vlasti... Milošević je sve više izolovan, zaobilaze ga međunarodni uglednici, koji dolaze u Beograd, a Panić ga ignoriše. Ćosić uživa naklonost međunarodne zajednice i nastoji da s njom obnovi pokidane veze. Novoizabranom predsedniku Sjedinjenih Američkih Država Bilu Klintonu, početkom novembra, upućuje čestitku:

“...Izražavam duboko uverenje, gospodine predsedniče, da postoji obostrani interes za svestran razvoj međusobnih odnosa u skladu sa tradicionalnim prijateljstvom i savezništvom naših naroda...”

Ali iz sveta teško i jedva stiže, na kašičicu, neki dobar glas.

Na konferenciji za štampu (5. novembra) Ćosić kaže da se neće kandidovati za predsednika Srbije na izborima koji predstoje. Smatra da je povratak Jugoslavije u svetsku zajednicu prvo, životno pitanje, jer “živimo u svojevrsnom koncentracionom logoru kao zemlja kažnjenog i izolovanog naroda”. Ne krije da je nespokojan kad je o budućnosti reč...

Otputovao je u Ženevu, na poziv Sajrusa Vensa i lorda Dejvida Ovena, 6. novembra. Razgovaraju o rešavanju jugoslovenske krize, a pre svega o zaustavljanju rata u Bosni.

Vojnomedicinska akademija je 8. novembra saopštila da je predsednik Jugoslavije Dobrica Ćosić “podvrgnut lakšoj hirurškoj intervenciji na prostati... intervencija je više puta odlagana zbog neodložnih državnih poslova”.

Filozof Ljubomir Tadić u intervjuu “Večernjim novostima” kaže da Dobrica Ćosić “daje ravnotežu svim neumerenostima, razlikuje se od Miloševića i Panića, jedini je faktor stabilnosti, on je mudar čovek koji je proživeo razna iskustva”.

Ćosić dobija nagradu “Skender Kulenović” za “monumentalno prozno delo u kome je na epski način izražena drama srpskog naroda”, kako je rekao Mladen Oljača, predsednik Odbora književnih susreta na Kozari.

Jedanaestog novembra piše generalnom sekretaru Ujedinjenih nacija Butrosu Galiju apelujući na Savet bezbednosti i Evropsku zajednicu da odmah izvrše pritisak na Hrvatsku i Muslimane u Bosni i Hercegovini da neodložno prekinu borbena dejstva u istočnoj Hercegovini. U suprotnom, Vojska Jugoslavije će biti prinuđena da preduzme energične mere za zaštitu srpskog naroda.

“Borba” (13. novembra) piše, pozivajući se na poverljive izvore, da Služba državne bezbednosti Srbije prisluškuje Dobricu Ćosića otkako je na dužnosti predsednika Jugoslavije.

Jara Ribnikar u “Politici”, između ostalog, govori o Ćosiću (21. novembra):

“Ja se divim poštenju i hrabrosti Dobrice Ćosića, poželela bih da bog da da on izdrži, jer on je nada svih nas. On je do kraja pošten da je to za divljenje...”

Matija Bećković iznosi u “Dugi” (21. novembra):

“Ćosić vuče iznuđene poteze. Te poteze je znao čim je pristao da preuzme završnicu... Po meni, to je hrabrost... Koliko vidim, između njega i Miloševića je otvoren sukob...”

Krajem novembra i početkom decembra u Jugoslaviji, na Ćosićev poziv, boravi nobelovac Eli Vizel (Nobelova nagrada za mir 1986), čovek koji je preživeo logore Aušvic i Buhenvald, neku godinu mlađi od Ćosića. Posle boravka u logoru Manjača, u Sarajevu i izbegličkom centru kraj Kragujevca, apelovao je na sve u Jugoslaviji i zemljama bivše Jugoslavije da unesu malo razuma u svoja srca. Na konferenciji za štampu, koju je održao Vizel, govorio je i Ćosić:

“Znam da je ljudska patnja daleko šira, viša i dublja od svake naše istine i svake naše reči. Hoću da verujem da ste nešto od te velike ljudske patnje i nesreće videli, nešto naslutili i da će vaša imaginacija tu sliku da učini potpunijom.”

Vizel, Jevrejin sa granice Mađarske i Rumunije, koji živi u Americi, kada je napustio našu zemlju, za sve nedaće i nevolje optužio je uglavnom Srbe...

(Nastaviće se)